Velika Ekatarina na izvestan pogled: Logika desne hemisfere
Tekst: M. Lazović (Džuboks, jesen 1985. godine)
(E)Katarina Velika, ruska carica, kći ruskog kneza sa dugačkim prezimenom. Pošto je pridavila muža, 37 godina uspešno je gušila sve pobune seljaka, a intelektualce slala na klimatski oporavak u Sibir. Pruski kralj i austrijski car bili su njene poslušne sluge i zvali je Velika ili Semiramida Severa. U enciklopedijama ne piše kako su završili njeni ljubavnici.
“Kako da ostanem isti, kako da sačuvam sebe od promene samo putem promene”
(“Modro i zeleno”)
Ako muziku primate od pete do nožnog palca, u ritmu kako bubanj kaže, onda Ekatarina Velika verovatno nije vaš izbor. Ona udara direktno u glavu, tačnije između ušiju, pa malo više udesno. (Milan bi rekao u stomak – centar za emocije.)
Već nekoliko meseci od kada se pojavio drugi album Ekatarine Velike, jedna je od medijski najzastupljenijih ploča. Ovom pločom Milan Mladenović definitivno je od tihog čoveka iz pozadine, preko frontmena Šarla, stekao status jednog od najsvežijih i najzanimljivijih autora našeg roka.
Razgovarali smo samo nekoliko dana pre njihove velike turneje u četrdesetak gradova u Makedoniji, Srbiji, Vojvodini i Bosni, ometani jedino Švabinim (basista u prvoj postavi Katarine II, sada u Električnom orgazmu) unošenjem gitara.
Od “Limunovog drveta” glavna karakteristika tvoga rada je stalna težnja ka promenama.
Mladenović: Još od “Šarla” govorim da se treba menjati, menjati u odnosu na svoj trenutačni oblik, formu. To je konstantan proces koji ne treba gušiti, naročito ne u muzici. Mene ljudi inspirišu na neku vrstu simbioze, koja kroz neko raspoloženje može da nastane u susretu više ljudi.
Šarlo je bio produkt takve simbioze. Trip trojice manijaka koji se uopšte nisu slagali. Ja, Vd i Koja nismo bili jednosmerni i zato je Šarlo bio rastrzana grupa koja je vukla na tri strane odjednom.
Ta eksplozija energije delom je bila i rezultat mladosti i oduševljenja što još neki ljudi imaju isti vrstu energije, znači ne ista shvatanja muzike, međuljudskih odnosa, razmišljanja o društvu i ljubavi…
Šarlo je uopšte bio produkt sudara ljudi punih energije koji su želeli da je gurnu i zato je ličio na neku zver, na histeričnog psa koga jure lisice. Svirali smo sve što nam je palo na pamet i želeli da razbijemo kanone pop-pesme, kanon ugodnosti slušanja lake muzike, rimovanih tekstova sa određenim značenjem. Hteli smo da budemo originalni, jaki i da razbijamo.
Postojao je i melodičniji “Šarlo”. “Ona se budi” svojom narativnošću atipična je i za tvoje kasnije pesme.
Mladenović: Mene su interesovale i druge stvari, tako da “Ona se budi” nije karakteristična za Šarla. Rege je bio moderan, pa smo ga i mi svirali. Tipične su bile “Ljubavne priče”, “Pazite na decu”…
Proboji melodioznosti sa pesmama tipa “Problem” ili “Samo ponekad” plod su slučajnosti i delom Vdov i moj napor da snimimo ploču, a i da promenimo atmosferu celokupnog zvuka, pošto je Koju zanimalo, što se i danas vidi – samo agresija putem zvuka. To je njegov način razmišljanja.
Sve to i nije bio neki kompromis, jer je i to bila čudna muzika, Vda je interesovao džez, slušao je Zapu, Koriju i svirao jako slobodno kao i Koja. Pošto sam već imao basistu i bubnjara koji sviraju što im padne na pamet, nikako da noga i bas budu zajedno, što je osnov 90 odsto svetske produkcije, ritam-gitara je držala da se stvar ne raspe u fri džez pank improvizacije.
Publika koja bi došla da sluša “Ona se budi” ili “O, o, o”, nesretnu pesmu koja mi se ni danas ne dopada, dobila bi najcrnji mrak koji je u životu mogao da ih strefi kada tri čoveka non-stop razbijaju instrumente.
I onda više nije bilo ljubavi.
Mladenović: Ja sam bio prezasićen tolikom agresivnošću, tim razbijačkim manirom koji je zamarao, i setio se da postoji još milijardu različitih varijanti sviranja i raspoloženja koji mogu da se iskažu kroz muziku, a ne samo rudimentarno.
