DA LJUDIMA OSVETLIŠ ONO ŠTO JE UNUTAR TEBE
Katarina II je nastala od ljudi koji su u raznim periodima svirali u Limunovom drvetu. Za tri godine prošlo je osam ljudi.
Mladenović: Tada smo se oduševljavali fankom sa dve gitare. Švaba je to naročito vukao, a i meni se to dopalo u to vreme. Ljudi su odlazili i dolazili, jer nismo mogli da dođemo do ploče i koncerata. Svira se za ljude i, ako ne postoji ta satisfakcija, stvar puca. Neki su otišli jer nisu imali snage da to sačekaju, drugi zbog straha da ulože previše, a premalo dobijaju.
Dolazak Margite i Bojana bio je presudan moment da radimo nešto što je bliže ljudima. Nije to bila odluka, nego potreba da budemo shvaćeni. Svi smo već dugo svirali i teško je kad stalno nailaziš na zid nerazumevanja. Tako počneš da sviraš na drugi način, bliži ljudima.
Nije to stereotip muzičkih rešenja, već izbor tema, tekstova i načina njihove prezentacije.
Kad pišeš hermetične tekstove i obraćaš sa samom sebi, što je slučaj većine alternativnih grupa, to mogu biti divne, autentične pesme, koje će malo ljudi razumeti, ali koje time ne gube vrednost. To je čist larpurlartizam. Važnije je da sačuvaš poruku i kažeš je na prihvatljiviji način. Da ljudima osvetliš ono što je unutar tebe.
I Ekatarina je dugo ubrajana u alternativu. Zaslužuje li naš r'n'r alternativu kakvu ima?
Mladenović: Imamo dve grupe koje su na svetskom nivou, najbolje što sam čuo posle “Tuxedomoona” – “Sexa” i “La Strada”.
“Sexa” može da svira samo na pet mesta u zemlji, a da ne jure da ih biju posle koncerta.
Pod alternativom smatram ono što je toliko marginalno da ne može proći na tržištu, nešto što se dopada malom broju ljudi, što jednostavno nije roba. Baš ono što je teško za slušanje.
Po nekim definicijama “inteligencija je moć snalaženja u novonastalim situacijama”. Ti rigidnost proglašavaš kvalitetom.
Mladenović: Nije to kvalitet, ni pamet samo po sebi, jer primetiš otkačenu grupu i prepoznaš 19 miliona stranih bendova u njoj. Ili prave ploče po obrascima od pre pet godina, samo sa elektronskim zvucima i boljom produkcijom. Zaglibili su. Kao kad Patak Dača u crtanim filmovima upadne u beton, pa krene sve sporije i sporije i na kraju se okameni u obliku koji više ne možeš razbiti.
Međutim, ti ljudi su interesantniji, jer su u stalnoj frci i neurozi. Po paroli “što više patiš, više si pesnik”.
Jedan beogradski roker je izjavio da je zavladala letargija kao pre novotalasnog buma i da je samo Ekatarina može razbiti.
Mladenović: U Beogradu je tada postojala energija engleskog novog talasa i to ne samo u muzici već i u umetnosti uopšte. Tada je Nemanja Mitrović izdao knjigu “San rata”, najbolju koju sam pročitao poslednjih godina. Opšta gradska energija bila je na višem nivou među ljudima koji su nešto radili i okupljali se oko SKC. Društveni život bio je bogatiji, kao i moda žurki.
Današnja muzika podseća na simfo iz sedamdesetih. Ljudi komplikuju ili idu u žanrove, traže neke leve inspiracije u džezu, soulu… Glupo je ograničavati se. To je spuštanje roletni na prozoru.
Malo energije ljudi ulažu u ono što rade i malo su direktni prema svom delu, bilo da je to pesma ili tramvaj na koji ćeš se popeti. Da li ćeš se do njega dovući ili dotrčati pun snage. Neku energiju od beogradskih bendova ima još samo Disciplina kičme i Partibrejkersi.
