VOLIM RUNDEKA I TIŠMU
Koje autore u našem roku smatraš značajnim.
Mladenović: Obično su značajni oni koje ja ne volim. Recimo Bregović, koji je uzdigao nivo posla koji se zove rokenrol i koji ima uslove da bude umetnost samo ako bude posao i može da napreduje samo ako se od njega živi.
Od autora inače volim Darka Rundeka iz Haustora u njegovom ranom periodu. Na njima se slomilo to što nisu imali gde da sviraju, a ni duvači nisu nikada naučili da sviraju. Značajan je takođe i Tišma, samo se za njega malo zna, malo je slušan, imao je tu Lunu, čiji album niko nije kupio i sada se sa La Stradom noktima drže da ne izgube poziciju koja sama po sebi nije sjajna.
Poričeš mogućnost da se nečija muzika proda kao roba, ali ne pokvarena.
Mladenović: Ne, evo ti primer Bajage, čiju muziku ne volim, ali koja je jako duhovita, frajerska i ulična, ima i nekih stihova koji mi se dopadaju. Čovek jednostavno ima svoj stil i nisam sklon da zbog toga išta loše i pomislim o njemu.
To je ono što jeste zabava.
Tvoji tekstovi su nadrealistički. Podsećaju me malo na Matića.
Mladenović: Nisam čitao Matića, ali neka doza nadrealizma sigurno postoji, jer mi je taj pravac blizak. Nije to nešto čemu težim, već ono što volim da vidim kod drugih. Dopale su mi se recimo Vijonove pesme.
Inače, inspiracija je sve što mi se desi u životu, sve što se događa u umetnosti, da ne pominjem politiku i neke marginalne stvari koje me direktno dodiruju. Ne mora to da bude direktna inspiracija, ali ostavi traga u tebi: od fudbalske utakmice do sletanja čoveka na Mesec.
Ona dolazi podsvesno u skladu sa Jungovim i Frojdovim teorijama o desnoj hemisferi i uticajima podsvesnog na svesno. Neka inspiracija ti ne prođe kroz svest, već se zavuče u glavu i kuva i izlazi na videlo tek kada nešto uradiš. To su maltene pesme toka svesti, jako ih malo menjam.
Ostavljaš li slušaocima previše prostora za nadgradnju?
Mladenović: Mislim da je to poštovanje prema njima. Očekivanje da naprave neki napor i približe se tome. Ne verujem da je to blisko 500.000 ljudi, ali recimo njih 40.000 može da shvati ono što radi Ekatarina. Uostalom, to su samo slike koje svi mogu da vide na ovaj ili onaj način.
U Margitinoj pesmi “Zaboravi ovaj grad” svaki stih je jedna slika, koje se dopunjuju u jednu celinu i neku vrstu priče i svako može da je shvati kako hoće. To je više načina fragmentacije.
Treba li tekstovima i njihovom angažovanošću udarati u “glavu”?
Mladenović: Mislim da ne treba. Postoji opšta iskvarenost zapadne civilizacije, koju pokušavamo da kopiramo iako nismo Zapad ni po mentalitetu ni po bilo čemu. Ta civilizacija je iskvarila neke teme, neke reči, da ih je maltene ružno čuti. Sve velike revolucije i pokreti tokom zadnjih 200 godina imali su svoje parole.
Ali, kako su mnoge donele razočaranje i pad posle izvesnog vremena, došlo je do toga da su parole i preterano angažovanje prostituisani.
Znači, ljudi više ne veruju u angažovanost, ma koliko ona bila iskrena, jer praksa uvek pomaže pomak od osnovnog kretanja stvari. Volim jedino Kleš (The Clash), iako su apsolutno direktno angažovani, jer su puni života i strasti.
