Ja sam vreme koje udišem,
Misli koje reči ne mogu da izgovore,
I ništa me više ne inspiriše sem nade da ću jednom da progovorim.
Ja sam vreme koje izdišem,
Telo koje zbog bola prezirem,
I ništa me više ne inspiriše sem nade da se i bez njega jednom može živeti.
Ja sam zvuk koji prepoznajem,
Čovek željom natopljen,
Leš kožom obložen,
Budućnost koju naslućujem kao neku senku koja promiče,
I ništa me više ne inspiriše sem lepote što se u nadi nazire.
Ja sam prepolovljen,
Nešto sam morao da ubijem,
Od samog sebe ugušen, pršljen polomljen,
Da se bar kroz jedna vrata provučem,
I ništa me više ne inspiriše, ništa me više ne podiže sem nade da ću još jednom da je pronađem.
Sva lepota se u nadi sakrila.
