Banjalučki Demofest već dugo vremena slovi za najveći i najozbiljniji festival demo bendova u jugoistočnoj Evropi, a nešto ranije ovog mjeseca, u susret jubileju, otvorio je i konkurs za takmičarski program, kojim deseti put poziva sve demo bendove sa ex-Yu prostora da se prijave za nastup na ovoj poznatoj muzičkoj manifestaciji.
Tim povodom, onlajn magazin Lola je napravio zanimljiv razgovor sa Brankicom Janković, direktoricom i idejnim pokretačem ovog festivala, koji prenosimo u cjelosti.
Demofest ove godine slavi deseti rođendan. Koliko uopšte ima smisla postavljati pitanje o planovima i napretku festivala, kada je za tih 10 godina ugašeno najmanje toliko festivala u BiH? Evo, posljednji primjer je Sarajevo Jazz Fest, koji je uspio dogurati do 22. godine i to je, očigledno, kraj puta…
Janković: Optimista sam po prirodi. Teško mi je povjerovati da je kraj. Mislim da su nadležne institucije za kulturu uspavane, ili su nekulturne, ili formalno postoje kao mjesta za neke partijske drugove, da budu raspoređeni bez obaveze da se bave primarnim poslom za koji bi trebalo da postoje, a to je kultura. Pomalo u prilog tome govori i činjenica da kulturu uvijek pripoje nečemu, npr. u Republici Srpskoj prosvjeti, u Federaciji BiH sportu, u gradu Banjaluci turizmu… Tako već pokazujemo da nam nije posebno bitna kao resor. I uvijek mi stoji pitanje kako profesori politehničkih nauka ili menadžeri u socijalnoj zaštiti razumiju kulturu. Čini mi se da je jedini ispravan put da biramo na te pozicije najbolje među nama, jer kultura nam je svima važna, čime god se mi bavili.
Kada bi, hipotetički, u sklopu Ministarstva za kulturu i obrazovanje RS bilo oformljeno neko tijelo koje bi se bavilo isključivo festivalskom kulturom, a Vi bili na njegovom čelu, šta bi bili Vaši koraci?
Janković: Prvo bih formirala tim volontera od najistaknutijih radnika iz kulture, koji iza sebe imaju pozitivna iskustva, i tom timu pridružila nekoliko saradnika koji bi bili stručni da sa ostatkom tima prirede analizu svih festivalskih projekata, potencijale istih i perspektive, imajući u vidu brisan prostor ili gužvu konkurentnih projekata u regionu.
Potom bih uradila jednostavne aplikacije, koje bi svi zainteresovani za podršku nadležne institucije popunjavali, i na osnovu kojih bi se vrednovali vrlo transparentno. Najbolje bodovani projekti predstavljali bi se izabranom timu stručnih ljudi pred ostalim zainteresovanima i odgovarali na sva postavljena pitanja. Kad izaberemo one u koje vjerujemo, potrebno je punim kapacitetom stati iza njih, a ne samo dodjelom određene finansijske tranše, što zahtijeva brigu nadležne institucije o projektu u kontinuitetu. Nije tako jednostavno, ali ovo bi bio neki okvirni put, kako ga ja vidim.
Da li je ljudima teško objasniti da postojanje Demofesta mogu zahvaliti privatnim firmama i korporacijama, a ne nadležnim institucijama? Da li je taj način poimanja stvarnosti zaostavština iz nekog ranijeg perioda, kada se podrazumijevalo da država bude prva koja će podržati ovakve manifestacije?
Janković: Ne mislim da je teško razumjeti. Kad je u pitanju Demofest, mislim da svi vrlo dobro razumiju kakva je naša situacija. Ljudi nas razumiju i više nego što bi trebalo. Sigurna sam u to, jer toliki stepen brige i kritike pokazujemo samo prema onome što volimo. Kritikuju nas što ne naplaćujemo kartu, i to je zato što se brinu kako ćemo preživjeti. Kritikuju nas jer misle da bi žiri trebalo da bude kompetentniji, jer žele da izbor bendova bude još bolji… Kritikuju nadležne, jer je normalno da, kao i mi, od njih očekuju podršku. I imaju pravo, kao što ga i mi imamo, jer je to naše Ministarstvo ili bilo koja nadležna institucija, a ne Ministarstvo kulture Džibutija. Mi smo veoma zahvalni kompanijama koje podržavaju festival i bez čije podrške on ne bi opstao, ali je istovremeno i pomalo tužno da preduzeća bolje shvataju značaj Demofesta od institucija koje se bave kulturom.
Demofest ponovo nije prošao na konkursu za samofinansiranje kulturnih događaja koji su bazirani na savremenom stvaralaštvu. Mislite li da je to slučajnost ili je riječ o simptomatičnom odbijanju da se Demofestu pomogne, bez obzira na sve njegove (ne)vidiljive rezultate?
Janković: Lično, mislim da je to slučajnost. Smatram ministra i komisiju koja je donosila odluku najodgovornijima, jer ne može me niko ubijediti da su projekti za koje niko nije čuo, poput kabarea i muzičkih putovanja, zaslužili veću podršku od Demofesta po bilo kojem parametru. Nema razloga da bilo ko u tom Ministarstvu ima nešto lično protiv nas kao organizatora, jer ne sarađujemo, nismo imali priliku da uspostavimo ni dobre ni loše odnose. Mnogi od njih su redovno na Demofestu, ne bi dolazili da ga ne vole. Pričaju lijepo o njemu, hvale ga, ponose se njime pred svojim gostima.
Tokom devet godina, Demofest je osam puta ponudio besplatan ulaz, a samo jednom je naplaćivao ulaz, i to simbolično. I kroz naplatu ulaznica samo nakon pola 10 ostajete pri mogućnosti besplatnog ulaza. Zašto? Mislite li da ćete time razmaziti publiku?
Janković: Demofest je izvorno kreiran za banjalučku publiku i ona će uvijek imati privileguju, pogotovo imajući u vidu činjenicu da su uvijek bili tu, i kad je bilo teško i kad je bilo malo lakše. Demofest je naš zajednički projekat, kojim se ponosimo i koji će pobjediti loše sile inercije trenutno na snazi.
Zemlje u regionu ovaj „problem“ rješavaju na nešto drugačije načine, potpisivanjem dugoročnih ugovora, koji se odnose na periode finansiranje i od po 10 godina, uvođenjem posebne budžetske stavke za sufinansiranje manifestacija od posebnog značaj za turizam i slično. Šta mislite, zašto takvo nešto ne postoji u BiH?
Janković: Prvo, mislim da je nedostatak novca uopšte, a onda i neznanje. Mislim da su potencijali Demofesta mnogo veći od onoga što nam on danas vraća. Duboko vjerujem da stžu mnogo bolji dani, jer se već gospodin Radojičić ukazuje kao osoba koja bi mogla razumjeti šta ovaj projekat može donijeti gradu, i da će to iskoristiti.
Šta je Vama lično najljepši, a šta najružniji trenutak u istoriji Demofesta?
Janković: Najljepši trenutak mi je bio pobjeda prvog banjalučkog benda Neuro na Demofestu. Ružne trenutke zaboravljam.
O ljudima koji stoje iza Demofesta ili, bolje rečeno, nose ga na leđima, malo se zna. Kažite nam Vi nešto o njima.
Janković: Jelena Babić je izvršni producent i prva među jednakima. Oštra, odgovorna i brza. Najveći kralj snalaženja u nepredvidivim situacijama. Hladna glava, bistar um.
Boris Kajganić, čovjek koji je sposoban da materijalizuje sve što zamislite. On brine o bini, o svim konstrukcijama na Kastelu, o električarima, majstorima, AV opremi, i ako bih nastavila da nabrajam, bio bi to dug spisak. Ima punu kuću bonsaija i sam je napravio 1.000 malih drvenih gitara koje smo prošle godine poklanjali na Demofestu.
Brankica Raković je danas urednica Lole. Tu je od početka Demofesta, kao njegovo zaštitno lice i a od druge godine i kao šef press centra. Ona je moja ljubav, a Demofest i Lola njene.
Dejan Šijuk, Mladen Škavić, Aleksandar Živanić i Igor Janjić su dio kreativne četvorke koja dizajnira sve što vam ikad bude u vidokrugu, a tiče se Demofesta. Oni dizajniraju, a mi se divimo svemu što naprave, i tako to ide.
Goran Bukvić sa timom iz finansija brine o svakoj marki i opominje nas kad pretjeramo sa troškovima. Ozbiljan, bez osmijeha, ali mekog srca u konačnici.
Saša Rađan zna sve, kreira, producira, nadzire i uključi se gdje god zaškripi. Ko mu je kriv što toliko zna.
PR i medijska ekipa, na čelu sa Savom Drakulićem, Nenadom Bosnićem i Anom Ponjević, pionirkom Demofesta, danima zovu, pišu i jure besplatne objave.
I naša ekipa klijent servisa, na čelu sa Melisom Šaponjom, koja brine o tome da sponzori budu zadovoljni, da bi bili sa nama i neke sljedeće godine. Melisa je toliko precizna da ni muva ne može da preleti iznad Kastela, a da nije zabilježena u njenom izvještaju.
Dario Paranos, odgovoran za TV realizaciju, Demofest vijesti koje volite i animacije u našim reklamama.
I svi ostali, naravno, ali 54 nas je, pa bi ova priča o Demofest timu trajala i trajala.
Gdje vidite Demofest za deset godina?
Janković: U Evropi.
Razgovarala: Sara Velaga
Izvor: Lola
