Disciplina kičme, Disciplin A Kitschme, DAK, Čudesna Disciplina kičme, kome kako odgovara – sve su ovo verzije naziva jednog te istog benda, čiji je zajednički osnovni imenitelj – Koja. Legendarni basista naoružan “velikom gitarom sa četiri žice”, dobro je poznato lice na muzičkoj mapi regiona.
Ipak, ovoga puta povod za razgovor nisu njegove muzičke egzibicije na voljenoj bas gitari (iako smo se dotakli i te teme), već na onoj drugoj, “običnoj”, šestožičanoj. Koja je stari i dobro poznati gost banjalučkih koncertnih prostora, ali zato njegov aktuelni bend nije, jer Crni Zub ovoga puta stiže sa nešto drugačijim konceptom, koji Banjalučani nisu još imali prilike da čuju. Barem ne uživo.
Naime, bend Trese.Lupa.Udara. će u subotu, 4. februara prvi put kročiti na binu Kluba studenata Banjaluka (KSB), a ovu ekipu pored Koje čine još i Švaba (Električni Orgazam/The Restless), koji se nalazi na poziciji basiste i vokala, bubnjar Vul (Disciplin A Kitschme/ex-Popečitelji), a tu su i prateći vokali za koje su zaduženi Manja (Disciplin A Kitschme) i Đurđica (The Restless).
Sa Kojom smo takođe razgovarali, a o čemu bi drugo, nego o Disciplini, ali i nekim manje poznatim stvarima, kao što je, recimo, njegova davna eskapada u svijet novinarstva.
BOSONOGA: Trese.Lupa.Udara. kao bend postoji već duže vrijeme, ali tek nedavno ste objavili “prvu” autorsku numeru, preciznije video-singl “Beži!”. Da li to možemo shvatiti kao najavu albuma?
KOJA: Nisam siguran za album, ali “Beži!” sigurno jeste početak novog života Trese.Lupa.Udara, otvaranja mogućnosti za nove snimanja. Takođe bih voleo da skupimo i objavimo album uživo sa ovim repertoarom, fino zvučimo.
BOSONOGA: Trese.Lupa.Udara. se često označava kao superbend. Još jedan takav bend su Škrtice, koje su nedavno objavile prvenac. Takođe, ti si u nekom smislu već bio u sličnom projektu sa Šarlom, ukoliko ga sa ove distance možemo posmatrati kao superbend. Koliko su takvi projekti/bendovi održivi, kako zbog obaveza prema matičnim bendovima, tako i kada su u pitanju kreativni “sukobi”?
KOJA: Termin supergupa označava grupu sastavljenu od muzičara mahom iz već poznatih i etabliranih grupa. Šarlo akrobata to nije bio, s obzirom da sam ja tu tada bio potpuno nepoznata persona, a ni ostala dvojica nisu funkcionisali u poznatim grupama. Naime, one jesu bile poznate, ali na lokalnom nivou. I ne treba zaboraviti da je Šarlo nastao raspadom i gašenjem Limunovog drveta. Trese.Lupa.Udara. neće imati problem prema matičnim grupama, sve se to lepo uskladi, a cela stvar je zamišljena kao odavanje počasti rokenrol muzici, održavanju večnog plamena.
BOSONOGA: Kada se govori o Trese.Lupa.Udara. komentari se obično svedu na jedan: “Koja svira gitaru”. Iako već godinama sviraš i gitaru, čini se da te ljudi percipiraju kao nekoga ko je sinonim za bas. Koliko se razlikuje tvoj pristup i stil sviranja, kada govorimo o ova dva instrumenta?
KOJA: Gitaru sviram dosta tradicionalnije od basa, to je činjenica, neki pankoidni rhythm & blues. Međutim, problem je što ni takvog sviranja ovde nema previše, ili je metal, hard rock, blues – ako je to blues – ili striktno anti, punk, indie… U Trese.Lupa.Udara. je sve pomenuto spojeno. Često sam i u vreme Šarla izlazio na binu i džemovao sa raznim ljudima, svirajući gitaru. Npr. još u filmu “Dečko koji obećava”, u pesmi “Depresija”, i ritam i solo gitare su mojih prstića delo.
BOSONOGA: Riječ “dance” je ispisana na čelu maskote Discipline na nekim od omota. Takođe, jednom prilikom si izjavio da je muzika koju pravi Disciplina, u stvari, baš to – dance. Ipak, teško da bismo ono što se podvodi pod današnji izraz dance muzike mogli uporediti sa onim što ti već godina radiš. Šta tvoj dance ima što opšteprihvaćeni nema i obrnuto?
KOJA: Pa, Disciplin A Kitschme sigurno nije konfekcija, kao što je tzv. dance, isfabrikovana grana moderne muzike koja dobro prodaje to što plasira. A inače, sve to ide iz post-punk tradicije, grupa poput Pop Group, PIL, Gang of Four, DAF, Rip Rig And Panic, James Chance And The Contortions… To mogu biti najrazličitije muzičke ekspresije, često i kakofonija, ali sa disco ritmom kao podlogom. Fantastičan koncept, što se mene tiče. Međutim, koncept je jedna stvar, a top-liste nešto drugo.
BOSONOGA: Kada smo već spomenuli omote, očigledno je da pridaješ mnogo pažnje vizuelnom doživljaju izdanja, što si već objedinio izložbom “Iluzija KOJA prija”. Koliko napora ulažeš u stvaranje omota svakog pojedinačnog izdanja i koliko je on važan za muziku koja je “umotana” u njega?
KOJA: Osim “Iluzije KOJA prija” 2007. godine, imao sam 1990. izložbu u Zagrebu pod imenom “Ja imam šarene oči”. Nikada nisam mogao da odvojim muziku i omot koji će je pratiti, smatrao sam da to mora autor da uradi. Bilo je mnogo teže dok se nije pojavio fotošop, ali je to imalo svoje draži. Zbog toga sam za poslednji album Discipline “Opet.” ponovo crtao. Uvek navodim uzore u svemu tome, omiljenu spejs-rok grupu Gong, čiji je lider Dejvid Alen (Daevid Allen) sam radio omote ili npr. Džon Majal (John Mayall), britanski beli bluz muzičar i autor, koji je takođe sam radio svoje omote.
BOSONOGA: Alter-ego se uvijek na neki način provlačio kroz koncepte tvojih albuma, od omota na kojem Srđan i ti “dijelite” isto tijelo, pa zatim tu su Sai Baba, Zeleni, a kasnije i Crni Zub. Kakva se poruka krije iza takvog “dualističkog” pristupa? Da li su to, zapravo, dva različita pristupa istoj stvari?
KOJA: Sva tumačenja su dozvoljena i sigurno tu postoji neka šizofrenija, ali, ne, to je sve radi zanimljivosti i drugačijeg, duhovitijeg pristupa, a u tradiciji muzike koju slušam i pratim. Pomenuti Dejvid Alen je takođe koristio pseudonime za ceo band. Inače, upotreba pseudonima, alter-ega, ujedno pokazuje i stav prema statusu zvezde, celokupnom muzičkom establišmentu. Ljudima koji koriste alternativna imena i samim tim dovedu sebe u situaciju u kojoj nisu prepoznati, što za biznis i opstanak u tom svetu i nije najpametnije, očigledno nije bitan taj status, ni najmanje. Takođe, i dalje imam problem sa ubeđivanjem ljudi okolo da me potpišu samo nadimkom, znači imenom koje sam sam izabrao i pod kojim sam izašao u javnost. Dakle i posle 30 godina, nove ekipe ljudi insistiraju na potpisivanju punim imenom i prezimenom, što je nešto što ja ne želim. Nekada je to moralo da bude tako zbog nekih zadrtih birokratskih pravila u socijalizmu, a danas mi nije jasno zašto se insistira na tome? Svest je pomućena, očito, a i odrađuje se, što je opasno stanje kod čoveka.
BOSONOGA: Kada već spominjemo aliase, da je nastavio da se bavi novinarstvom, kako bi izgledala karijera jednog Novice Talasića (Kojin novinarski alias iz vremena Džuboksa, prim. aut)? Šta misliš u kojem mediju bi danas pisao?
KOJA: To sigurno ne bi bio nikakav blog. Ideja je bila da pišem o nečemu novom i drugačijem, što, ako se želi da bude primećeno, mora biti publikovano u čitanoj novini, kao što je to onda bio Džuboks, jedino pravo muzičko štivo u Jugoslaviji. No, današnja medijska situacija u regionu je poražavajuća, kao uostalom i dosta drugih stvari.
BOSONOGA: Skreč, truba, saksofon, klavir, usna harmonika… Brojni instrumenti su se “družili” sa basom i bubnjem u tvom bendu. Koliko će Disciplin A Kitschme zadržati ovu posljednju, aktuelnu koncepciju benda, u smislu instrumenata i kako sve te promjene utiču na krajnji izraz?
KOJA: Uvođenje novih instrumenata u Disciplinu samo može da obogati zvuk i upotpuni izraz grupe, zato se ono i dešava. Moram pre svega sebi da budem zanimljiv, da bih bio zanimljiv i drugima. Pred ovom postavom je sigurno dug period, ima štošta toga još da se odsvira.
BOSONOGA: Autor si dokumentarca “Fank-i-lastiš Crnog Zuba” u kojem se djelimično osvrćeš i na promjene koje je Beograd doživio kroz godine. Kako danas gledaš na svoj rodni grad?
KOJA: Beograd postaje manje-više isti kao i svi gradovi po svetu: isti brendovi, ista moda, banke koje dižu velelepne zgrade, a na delu je i džentrifikacija. Počinje da liči na današnje Skoplje, sa svim onim nadrealnim, ludim spomenicima urađenim u svim mogućim neukusno izmešanim stilovima i materijalima. Nisam iznenađen, u Londonu je istrgnuto veliko parče centralnog dela grada, sa dva, možemo sad reći, nekad značajna velika rock kluba, zarad buduće grandiozne staklene pvc/alu stanice, sigurno i prigodnog šoping mola.
BOSONOGA: Čini se da je rokenrol sa TV i radio stanica otjeran na internet. Šta je tu dobro, a šta loše?
KOJA: Pre svega, nije dobro kad te neko tera od nekuda, zar ne? Loše je što nisu svi ljudi na internetu, tako da ipak informacija/data postavljena na net ne dolazi do svih, potrebna su i obična, starinska glasila. To se najbolje vidi na domaćem slučaju koncerata, ljudi misle da je Facebook event dovoljan za reklamu, pošto je kao jeftino, a posle se vidi da to nije tako, kad se shvati da neki ljudi, ni posle silnih boostovanja eventa, nisu znali da se sve to uopšte dešava. Što se rokenrola tiče, on je odavno u problemu. Verovatno i zaslugom muzičke industrije, koja oblikuje ono što će biti in u nekom periodu. Ono što je dobro je, da je npr. YouTube dragocena arhiva i dobro je sve to videti, “obnoviti i utvrditi gradivo”. Zatim, alternativne vesti i sajtovi, koji istovremeno kriju zamku da su totalna glupost ili puka ostrašćenost, pošto možeš da pišeš šta hoćeš, takođe su zanimljivi, a net je praktično jedino mesto gde egzistiraju. Ali, ako pogledaš broj pregleda nekog klipa koji sadrži bitnu informaciju o raskrinkavanju nečega važnog, videćeš da je to mali broj. Nije internet prirodna stvar, nju je izmislio i kontroliše je čovek, naravno demokratski!
BOSONOGA: Kada bi ponovo odlučio da pokreneš englesku verziju Discipline, kako bi to sada izgledalo? Kako se uopšte Disciplin A Kitschme uklapa u takvu jednu megalomansku hiperprodukciju iz ugla konzumerizma?
KOJA: Pa i ne uklapa se, očigledno. Pokretanje engleske verzije benda bilo je nametnuto ratnom situacijom u Jugoslaviji, gde mešoviti srpsko-hrvatski band nije mogao da funkcioniše. Ne verujem da bih ikad to uradio u mirnodopskim uslovima. Takođe, mislim da bi bend više uradio u Njujorku, mada je i tamo situacija slična, ali je bar ukus publike bliži Disciplin A Kitschme izrazu.
BOSONOGA: Koliko bi bilo realno očekivati da se jednog dana pojavi knjiga sa svim tvojih stihovima i možda nekim koji se ne nalaze na albumima?
KOJA: Nemam stihove koje se ne nalaze na albumima! Naime, imam možda zabeležene neke reči koje mislim da bi trebalo da spomenem u tekstovima, ali kompletne zapise, tekstove ili pesme – toga nema. Knjiga bilo kakvih, u vezi rokenrola, ovde fali u svakom slučaju, pa bi i takva knjiga bila poželjna. To će se desiti jedino kad se budem odlučio na takav potez.
BOSONOGA: Da li znaš šta se na kraju desilo sa projektom “Deca pevaju rokenrol”, zašto je to stalo?
Ne znam, to nije moj projekat, nego pančevačke ekipe.
BOSONOGA: Možeš li nam preporučiti nekoliko novih izvođača na koje bismo trebali obratiti pažnju?
Screaming Females su jako zanimljiv iščašeni indie bend, sa potpuno autentičnom gitaristkinjom /pevačicom, Sleaford Mods su novi, realan glas britanske ulice, baziran na post-punk nasleđu, poslednji album Brant Bjorka “Tao Of The Devil”, pun neke neobjašnjive naivnosti, mu je i najbolji, što se mene tiče, pošto oni, poput npr. Endless Boogie, slave rokenrol muziku, buku, Stonse, baš kao i Trese.Lupa.Udara.
