Rok kamp za djevojčice! Zvuči moćno! Zvuči ženski! Urbano! Moderno! Svjetski!
Jedan takav trebalo bi da bude otvoren u Srbiji. U julu naredne godine. Jer, zašto djevojčice ne bi mogle da sviraju bubanj, gitaru ili bas i da osnuju bend? Opet predrasude!
Kroz brojke gledano, na festivalima u Srbiji muzičarke su zastupljene u udjelu između 8 i 20 odsto, pri čemu je veličina i popularnost festivala obrnuto srazmjerna broju muzičarki koje nastupaju. Na top-listama Radija Beograd 202, na primjer, tokom prvih mjeseci ove godine 88 puta više se čuo bend sa svim muškim članovima, nego bend sa svim ženskim članicama, a čak osam puta više bend sa svim muškim članovima od benda sa makar jednom članicom. Neopravdano!
U sto najboljih pjesama ex-Yu svih vremena, prema listi radija B92 iz 2006. godine, udio žena u stvaranju i izvođenju bio je 6.5 odsto, prema muškom udjelu od 93.5 odsto. A statistika ne laže!
Zato je “Rok kamp za djevojčice” dio programa beogradskog FEMIXa, koji je ogromnu podršku dobio na sajtu superste.net, ali i na društvenim mrežama. To je ovu ideju dovelo u finale SUPERSTE takmičenja i uskoro će se naći pred žirijem, kada će konačno biti izabrani oni projekti koje će dobiti donaciju ERSTE banke.
“Bubnjarske radionice za devojčice koje je tim FEMIX-a pretprošle godine organizovao u tri grada u Srbiji, okupio je talentovane i zainteresovane devojčice koje nisu imale drugde priliku da se aktivnije bave tom svojom željom i koje su sada na neki način roditelji i blisko okruženje ozbiljnije shvatili i pozitivnije prihvatili taj njihov hobi ili možda čak buduće usmerenje. Vrlo smo optimistični i očekujemo da će se žiriju dopasti naša ideja, a to će biti prva finansijska podrška koju će prvi ‘Rok kamp za devojčice’ u regionu dobiti. To će omogućiti dalji rad na pripremi i organizaciji kampa, a nadamo se i biti podsticaj drugim donatorima i sponzorima da nas podrže”, kazala je Tatjana Nikolić, inicijatorka ove ideje.
Može li žiri da odbije ovakvu ideju?! Mi već vidimo otvaranje kampa i ostvarivanje ove sjajne ideje. Ispričajte nam kamp-priču.
Kamp bi trebalo da bude održan u prvoj nedelji jula i trajao bi sedam dana. Plan nam je bio da u ovom prvom izdanju kampa učestvuje 30 devojčica uzrasta od 10 do 14 godina, ali s obzirom na to da je već sada interesovanje baš veliko, razmišljamo da broj učesnica povećamo i da omogućimo što većem broju devojčica da učestvuju. U kampu će devojčice učiti osnove sviranja bubnja, gitare, bas gitare ili klavijatura, a pored toga imaće priliku i da pohađaju osnovne radionice pevanja, komponovanja i pisanja pesama, javnog nastupa i upoznaju se sa muzičkom tehnikom poput pojačala, miksete… Kamp je mogućnost da se devojčice iz istih, ali i različitih gradova upoznaju, zbliže i povežu na osnovu zajedničkog interesovanja za rok, a onda i da oforme svoje bendove i počnu aktivnije da se bave muzikom.
Šta nakon kampa?
Nakon kampa ćemo nastaviti da pratimo i podržavamo ove devojčice i njihove novostvorene bendove. Biće važno da one nastupaju tokom narednih meseci i pokažu publici šta umeju na različitim događajima! To će biti mala mreža mladih muzičarki iz različitih gradova koja će ostati u komunikaciji, sarađivati i međusobno se podržavati, a možda i mentorisati buduće generacije učesnica kampa, s obzirom da se nadamo da je ovo tek prvi u nizu. Sa druge strane, ovaj kamp bi mogao i trebao da upali crvenu lampicu domaćoj i regionalnoj muzičkoj sceni da primeti, prepozna i razume koliko ima malo devojaka aktivnih u muzici i da preispita svoje predrasude, stereotipe i stavove prema njima. Oni se možda ne vide lako, ali nažalost tu su.
Zato je vjerovatno kamp isključivo za djevojčice?
Upravo to je razlog zašto je kamp namenjen samo devojčicama. Razumemo da to zvuči kao diskriminacija i da je čudno i neočekivano od organizacije koja se zalaže za rodnu ravnopravnost. Ipak, stvari stoje ovako: brojna istraživanja su pokazala da je u situacijama kada redovnim putem neki pol mnogo manje učestvuje u određenim aktivnostima, kada se na neke poslove gleda kao na muške ili ženske, kada se od žena ili muškaraca nešto očekuje – da je neophodno organizovati aktivnosti samo za taj, manje zastupljeni pol. S druge strane, postoje stereotipi i predrasude seksističke prirode koje pokazuju različiti akteri muzičke industrije, mediji, publika, pa i same muzičarke. Neke su ih svesne i osećaju ih kao teret koji nose. Žene na sceni se od strane medija, publike i organizatora koncerata povremeno vide kao “egzotične” i senzacionalne, što dalje koči njihovu integraciju i veće učešće u muzičkoj sceni. Zato mnoge muzičarke odbijaju da se ističe njihov pol i da se nazivaju “ženskim” bendovima.
Ta pozitivna diskriminacija je katkad „nužno zlo“…
One su privremena mera, koja treba da na kraju rezultuje balansiranim stanjem, ravnopravnim ili makar približnim učešćem oba pola. Zato organizujemo kamp samo za devojčice, jer dečaci već sviraju ove instrumente, mnogo se češće bave rok muzikom, osnivaju svoje bendove i slično, a mi želimo da pružimo bezbedan, siguran i prijateljski prostor devojčicama da se i one u tome isprobaju i da ih ohrabrimo u tome. Ukoliko se jasno ne komunicira da je neki projekat ovog tipa namenjen baš devojčicama, već je “redovan”, one se u njemu neće prepoznati, niti će ih drugi na tom mestu očekivati. Ovim mi pravimo prostor gde su one zaista, nedvosmisleno, eksplicitno pozvane da se oprobaju u nečem nestandardnom, nekonvencionalnom i neočekivanom.
Autor: Žana Gauk
Izvor: Lola
