Ovo je pesma za tvoja usta od višanja
i pogled crni.
Zavoli me dok jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji da napravim juni,
i nemam obične sreće,
i nemam obične grehove.
Podeliću sa tobom sve bolesti
i sva zdravlja.
Zavoli moju priliku što se tetura niz dan.
Sutra nas mogu sresti ponori il’ uzglavlja.
Svejedno…
Lepo je nemati plan.
Lepo je ne biti ni činovnik ni doktor.
Uputi telegram mome ocu:
“Postoji tužna divota,
Vaš sin ne ume ljude da spašava od smrti,
on, znate, spašava od – života…”
Zavoli trag moga osmeha
na rubu čaše, na cigareti,
i blatnjav hod duz ulica
koje sigurno nekuda vode.
Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti.
Budi uz mene kad odem.
