Sedim u restoranu na Trećoj ulici u Santa Moniki. Naručujem čizburger i…
“Ako želite dupli ekstra sir, onda je to samo dolar i pedeset!”, dobijam ovu informaciju.
Pa dobro ljudi, valjda je taj neki kuvar Enrike, kuvar sa razlogom! Možda je sprega ukusa baš sa tom količinom sira prava?
“Vi Ameri, baš verujete da ako nečega ima duplo ili troduplo, sve je mnogo bolje?”, postavljam pitanje.
Konobarica trepnu dugim trepavicama nadograđenim za kasting na koji ide nakon smene i nestade iza pulta.
Veći, bolji, jeftiniji! Ti dobijaš, jer mi to dajemo!
“Manje platiš, a više dobiješ”, uverljivo je kao i reklama da ćeš u kockarnici sigurno osvojiti premiju. Shvatam da to funkcioniše u granama svakodnevnih konzumerističkih ludila. Šampon, krema, sokovi, telefoni i ostale gluposti. Los Anđeles je poput svakog drugog industrijskog grada, samo što je tamošnja industrija zabavna, pa se onda sva ta mešetarska masiranja primenjuju i na njihove proizvode.
U telenovelama glumcima stave bubice u uši, a domaćice po kućama antenski kabl u venu i savladan je jedan deo populacije. Snima se ofrlje, često i preterano, rezultat je odvratan, ali tetkice i babice i onako ne znaju šta je to struktura naracije ili kreativno osvetljavanje. Kuvaju ručak uz seriju, pa sve mora da se dogodi po petnaest puta, kako se ne bi nešto propustilo.
Pre i posle smo gledali američke sitkome, serije, dinastije teksaških naftaša, različite sage, severo-južnjačke storije, ali uvek u dubini duše znali da je to serija. Niko nije pravio poređenja čak ni sa filmovima “C” produkcije, jer film je bio – film! Mislim da je tako trebalo i da ostane.
Udah, pa izdah, udah, pa izdah
Nisam siguran gde se voda zamutila, ali se od mulja sada ništa ne vidi. Krajem devedesetih, početkom novog milenijuma, valjda i uz pomoć interneta, šaputalo se kako serije postaju bolje od filma. Pao sam i ja pod hipnozu, pa sam poverovao u rečeno. Filmovi uštrojeni za optimalni kost-benefit, podređeni niskim godištima publike. Serije su eksplicitnije, pa ih snimaju sve bolje i bolje! Drske i izopačene. Nose sve ono što je nosio film nekada. Počinju da se gledaju čitave sezone odjednom. Negde sam čuo da postoji stručan izraz za gledanje serija na ovakav način! Satima, tačnije danima, sedimo i družimo se sa likovima koje volimo, mrzimo, sa kojima se identifikujemo i gladni isčekujemo šta će dalje. Da li su stvarno serije napredovale da postanu bolje od filmova ili je samo neograničena dostupnost kriva za sve? Liči li to na budalaštinu poput trostruke količine sira u čizburgeru? Na čiz nisam naseo, ali na serije jesam. Bolela me je glava nakon sesija od sedam do deset časova zveranja u ekran! Čista glupost i protraćeno vreme. Kao student sam išao na FEST i gledao po četiri filma dnevno! Da je samo neko mogao da mi skrati muke i falševe koje sam tada doživljavao, ne sećajući se šta sam u kom filmu video.
Široki plan sezonski
Kada odgledam sezonu u kontinuitetu, odnosim se prema njoj kao prema celini. Priča! Da, da, koja je to serija uspela da održi zanatsku koherentnost na nivou epizode, sezone i celog serijala? Sada je praktično rođen neki mutant između serije i filma, jer određeni plaćeni kanali danas nude i opcije da se serijski program gleda u nizu bez pritiskanja dugmeta “next”, pa se sve zaista sliva u jednu celinu! Hiljadu i jedna noć ili zamlaćivanje nepotrebno razvučenim storijama. Gomile besmislenih preokreta, kako bi se kupio potreban broj epizoda i ekranskog vremena. Dobro, hajde da oprostimo zamlaćivanje. Barem je moguće otići u klozet bez ispadanja iz radnje. Ko može da dremne na deset minuta, takođe nije ništa izgubio.
