Bilo da se bave striktno muzikom ili ne, internet portali su prenijeli vijest o smrti Čaka Berija (Chuck Berry), čovjeka zaslužnog za postojanje rokenrola. Kako to već biva kada ovaj svijet napusti jedna takva veličina, mediji su, opet svakako u svom domenu i u svojim mogućnostima, podsjetili planetu na sva ta čudesna dostignuća gitarske legende.
U pravom okeanu tih priča, do nas je došla jedna nama znatno bliža od Sent Luisa, jednostavna i pomalo neobična, jednako zagrebačka i beogradska, koja u samo nekoliko redova, zapravo, mnogo govori o Beriju, a one silne faktografske podatke svakako možete pronaći uz pomoć bilo kojeg internet pretraživača.
Iza nje stoji Dejan Utvar Uti, beogradski bubnjar sa zavidnim rokenrol stažom i koji je svojim radom obilježio izdanja mnogih sastava, među kojima su Kazna za uši, Del Arno Band, Eyesburn, Kanda, kodža i Nebojša, Lira Vega, Autopark, Soulcraft, Električni orgazam i Partibrejkers. Priča koja slijedi tiče se upravo posljednjeg benda, pa je uz Utijevo dopuštenje dijelimo sa vama, a ona glasi ovako…
“Umro je Čak Beri, ali rokenrol neće nikada.
Moj najbliskiji susret sa Čakom Berijem se desio 2006. godine dok sam ‘rokao’ u Partibrejkersima i tada smo mu bili predgrupa u Domu sportova u Zagrebu.
Prvi put sam ga video u hotelskom lobiju, gde je samo prošao sa ćerkom i basistom sa kojima je putovao na turneji. Otišao je pravo u sobu. Kasnije se pričalo da ni pasoš nije ostavio na recepciji, već je kroz poluodškrinuta vrata pokazao da ga ima. Inače, jedan od uslova je bio da ga na aerodromu sačeka metalik Mercedes 500 SL i da ispred njega ide automobil koji će da ga prati do hotela, a kasnije do venuea. Čuo sam posle da je ostavio ključeve u bravi i samo izašao iz Mercedesa koji si mogao komotno da odvezeš.
Taj najbliskiji susret se, zapravo, desio na bini. U trenutku kada se Čak pojavio pored bine, svirali smo “Uličnog hodača” i Antonov solo koji je znao da potraje u tom džem sesšnu. Sedeo je pored bine strpljivo i držao svoju gitaru. Čak Beri sedi pored bine, sviram sa Brejkersima jednu od omiljenih pesama i shvatam da mi se u tom trenutku dešava nešto vanvremenski, nešto što sam mogao samo u najluđim snovima da sanjam. I taj san bih zapamtio. Anton je rokao, a ja sam mislio da će Čak da se pokupi i da ode, jer je bio krajnje nepredvidljiv. Ne, ostao je tu i sačekao kraj našeg nastupa.
Na kraju njegovog nastupa, obreo sam se u bekstejdžu kada je sišao sa bine i tu su ga sahvatali svi za fotkanje, a Čak, u svojoj karakterističnoj gitarskoj pozi, nije se opirao. Nisam na toj fotki, nisam se snašao, jer sam već bio previše egzaltiran celom njegovom pojavom. Posle toga je samo izašao sa gitarom iz sale i seo u Mercedes. Rac uporno juri tu fotku, nadam se da je uspeo da je nađe.
Meni je dovoljno da do kraja života imam tu sliku u glavi kako on sedi pored bine i čeka kraj našeg nastupa; čovek koji je izmislio rokenrol, a mi dalje čuvamo taj plam da se nikada ne zagasi”.
In Memoriam
ČAK BERI
(1926 – 2017)
