Kutija prodaje proizvod. Znamo da je tako, ali pošto film više ne može da se prodaje plakatom ili fotografijama zakačenim ispred mesta prodaje karata, trgovci posežu za novim metodama. Šećerlema u koju je zapakovan sadržaj koji… hajde da kažemo da mora biti barem korektan.
Prodaju? Film?
Film jeste roba. Ideja i vizija upakovana u dva časa zabave koju ljudi plate, kako bi u dubinama napaćenih duša postali spasioci galaksija ili nešto slično. Ko to od nas ne voli da ima lepo pakovanje, neka brzo prizna? Svi to volimo, sa razlikom što će neko od nas na osnovu pakovanja možda i zanemariti sadržaj same kutije, a to je upravo ona karta na koju današnji špekulanti igraju.
“Šareno i budali je milo”, govorio je moj deda. Ali, vreme jarkih kutija umotanih u satenske mašne je prošlo. Nastupilo je doba ubeđenja da sama kutija mora biti minimalna, kako ne bi bacala senku sumnje na proizvod. Tu imamo Apple, koji ima čiste, bele kutije, koje su bio-razgradivlje i napravljene od recikliranih komada plastike. Sve to u cilju velike svesti, nevažnosti ambalaže, jer u nju je spakovan komad hardvera napravljen u dečijoj fabrici u Aziji! Grcam dok ovo pišem, jer me gleda “jabuka” u oko i pitam se koliko će proći dok mi ne pročita misli? Neka čita, ja svoje misli ne krijem, evo upravo ih zapisujem, da ih ne zaboravim.
Da li nam prodaju svoju maštu (ili nešto sasvim drugo)?
Grupa ljudi nešto napravi. Ulože u to svoje znanje, veštinu, novac i… onda to nude tržištu. Tržište se nećka, hoće pa neće, sudi o tome ovako ili onako. Pre ili kasnije grizu udicu i babe, tetke i roditelji, vode decu da gledaju isti film po sto puta. Legitimno. Šareni su plakati, šareni su “Srećni obroci” u Meku, i sve to čini našu civilizaciju onakvom kakva jeste, nije da joj se može (sme) mnogo zameriti.
Ali, gde počinju ozbiljna sranja?
Kada su trgovci shvatili da će prodaju pravog intelekta samo pametni shvatiti, a glupi preskočiti, rešili su da spuste kriterijum. Snimi ti nešto što svi shvate, pa će više njih da kupi, a oni malobrojni koji ne kupe, neka sede u svojim sobama i pišu o tome. Dogodi se da ovi “podložniji”, u hodu i pročitaše neki tekst, pa im se kriterijum profinio. Sada pred bioskopima zahtevaju kvalitet. A šta sada sa njima da rade ti moćni trgovci, koji i dalje veruju da je održivi rast zaista održiv?
Uputstvo mišljenja!
Dođe neko na ideju da pakovanje ipak nije važno, kakvo god ono bilo, zapakuje sadržaj u granicama proseka! Mnogo važnije jeste da uz sve to ponudi i uputstvo “kako pravilno suditi o kupljenom delu”.
Specijalno za vas, kako je sniman film XYZ. Tu ćete videti koliko smo se mi zapravo trudili da sve to napravimo da biste vi bili pametniji i bolji ljudi, kada to što smo vam mi spremili gledate, a nije da možete da budete kao mi, čak i ako gledate, ali ćete barem biti bliže nama, genijalcima, nego da gledate neki drugi film.
Ovu misao sigurno dele sve velike kuće koje hoće pučini nešto da prodaju i ona sada sa ponosom krasi svaki veliki, lažno stvaralački, lažno intelektualni i stvarno usrani film! U okviru ovakvih kampanja, navode se i boje gaća koje se u filmu ne vide, ali koje su morale biti takve da bismo mi uživali u filmu više, bolje i za mnogo novca.
Leonardo Di Kaprio se, znate…
Mislim, njemu je bilo mnooogo hladno na snimanju.
Jedino što od ovakve informacije mogu da zaključim jeste da “neko” očekuje da je zbog toga film dobar? Setio sam se ove priče, jer je jedna od poslednjih koja je odzvonila kao potpuna besmislica. “Revenant” su reklamirali kao film na kome je ekipi bilo teško i hladno! Bljaaak! Postoji još gomila sranja koje su počeli da ispisuju na mirišljave papire i pakuju nam uz veoma prosečan sadržaj. Šarliz Teron je imala protezu i masku za ulogu serijskog ubice u filmu “Monstrum”! Bilo joj je jako teško da glumi. Morala je da se šminka svakog dana tri časa! Da, naravno da jeste. Maske su nosili i svi oni likovi koji su za sitne pare glumili u svakom filmu od stare “Planete majmuna”, pa sve do “Gospodara prstenova”. Znate, to je film! U filmu glumci glume, a kada glume karakondžule (ljudske, majmunske ili bilo koje druge) moraju da imaju maske. Tačno, te maske se lepe dugo i sporo i upali se koža koja nedeljama ne diše ispod lateksa i lepka! Zaista mi je žao što je maleni Leo imao problem da u patičicama gazi sneg, ali hajde da budemo realni.
Film je pakao.
Lažiranje stvarnosti. Mučenje i jebavanje ekipe po vrletima, čukama, pustinjama i ledarama. Namirisano dimom, prašinom, veštačkim suzama od mentola, krvlju, slinama, balama, lateksom, farbom, prljavim kostimima i često vrlo sumanutim zahtevima kreativne ekipe. Na vas viču da radite brzo i sve u petnaest minuta, jer snimatelju tada odgovara svetlo! Reditelj vrišti kako nije dobro i traži sve ponovo! I tako dalje i tako dalje i tako dalje.
Film se tako snima. A crveni tepih? Tepih možda, ali ne i obavezno. Uostalom na tim tepisima se dogodi da neki degenerik pomeša koverte, pa se time posere na sve te gomile veštačkih suza i krvi koje su ljudi ostavili u nekim tamo snimajućim nedeljama.
Gde je elementarno poštenje?
Pakovati sve što je doživela ekipa u istu kutiju u kojoj treba da stoji esencija mašte, vulgarno je, nisko i nedopustivo. Ruši samu ideju iluzije i vašarstva, od koje film nikada ne treba da pobegne. “Ali nama je bilo teško…” Pljas! (I to od uva do uva!) “Marš u računovođe pa sedi u kancelariji!” Sve nedaće koje filmadžije imaju, potpadaju pod jednu kolektvinu tajnu koja pripada samo ekipi. To se ne može prepričati, čak ni kolegama. Prodavati to kao robu, nizak je potez.
Kao profesionalcu uvek su mi bili zanimljivi filmovi o snimanju filmova. Pri tome ne mislim na ozbiljne zahvate koji ovu temu tretiraju suštinski. Mislim na kratke dodatne sadržaje sa DVD i Blu-ray izdanja. Retki su oni u kojima nisu glumci, koji glume da glume glumce koji igraju u filmu. Serija “mejking ofova” koja dolazi uz posebno izdanje “Gospodara prstenova” je primer kako treba uraditi posao. Dobro, stari Piter je malo preterao sa količinom, pa se dosta toga ponavlja po četiri puta, ali sa druge strane, tu je gomila veoma dragocenog uvida u sve ono što je snimanje filma! Možda je Piter to uradio zato što je prodavao zlatnog zmaja velikog kao Empajer stejt bilding, pa je glupo bilo da uz takav proizvod ide deklaracija “OD PRAVOG ZLATA”. Ne znam zbog čega, ali znam da su drugi toliko nesigurni u ono što rade, da su počeli da nam radije prodaju “kako rade” nego “šta rade” i to dosta unapred! Treba da nam objasne kako je film dobar, jer su ga snimali pod pravom planinom!? I da je Leu bilo hladno, mnogo hladno. A i celoj ekipi. I da, još jedna stvar, hladno je bilo i kamermanu, baš se smrzao!
Prodajte mi maštu isečenu tražilom kamere.
Samo to želim da kupim!
Od vremena kada je film napustio parkinge studija i preselio se na ćebe postavljeno na gepek starog karavana (“Easy Rider”), pa do danas, kamere i materijali su postali osetljiviji na svetlo, sve smo se više spuštali u prave ambijente, lokacije, “neuslove” i sve ono što je jeftinije moglo da doprinese pričanju naše priče. Zato me nemojte zakopavati, gospodo iz zelenih studija, činjenicama da je nekome bilo hladno ili mokro ili blatnjavo tokom snimanja. Jer, udarate nisko i prodajte loš blazirani životni stil i bednu fascinaciju potpuno običnim stvarima. Film je težak, krvav posao i to vam odgovorno tvrdim. Čak i film sniman u studiju. Naporan i beskrajno dosadan većinom vremena, ali takav je. Svi oni koji se bave filmom to znaju i to na neki način vole. Pričajte mi priču kamerom. Jedino to me interesuje, osim ako ne snimam ja! Interesuje me ono ispred i samo to što se vidi.
Ne lažite me još u fazi trejlera, kako ste uradili nešto što niko nije pre vas. Sve znamo, sve smo probali i sve videli i samo ćete napraviti majmune od sebe. Kutija, šećerlema i unutra pošteni kvalitet. Ne nužno genijalan, ali korektan. Cena u skladu i svi smo srećni.
Priznajte, nije mnogo.
