“Vetar diše gde hoće, a glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide”.
Jovan 3.8
“Ostavljam svakom da živi prema svojoj naravi i slažem se da ljudi umiru prema onome što smatraju da je dobro s tim da meni dozvoljavaju da živim sa svojom istinom”.
Spinoza
Ove dve misli se nalaze između onoga od čega zavisim a ne znam šta je a zavisim celim svojim ustrojsvom između neke moje stečene istine i poštenja prema samoj sebi.
Beograd je tokom poslednje decenije dao jugoslovenskoj rok sceni neke od najistaknutijih, najtiražnijih, najatraktivnijih i najvoljenijih grupa. Između njih, Ekatarina Velika se izdvaja po mnogo čemu. Više od sedam godina i sa šest albuma hoda sa vetrom uz lice. Zbog eventualne popularnosti ili uspeha nije se odrekla muzike koja pre nje ovde nije svirana ni, van uskih prostora, slušana pa tako i nije imala mogućnosti da se medijski potvrdi.
Ekatarinu Veliku čine četiri kreativne ličnosti: Milan Mladenović (gitara i glas), Bojan Pečar (bas gitara), Srđan Žika Todorović (bubnjevi) i Margita Stefanović (klavijature).
Pre Ekatarine, Margita zvana Magi nije svirala rok. Bila je pespektivni pijanista klasične muzike i talentovani arhitekta. U njenoj lomnoj pojavi krije se najinteresantnija osoba ženskog roda koju ovdašnja scena ima. Klavijaturista izuzetnih mogućnosti, aranžer ciji apsolutni sluh otvara nove prostore u muzici grupe i autor tekstova koji odražavaju jednu autentičnu duhovnost. Način na koji se ne štedi od posvećivanja muzici, obrazovanje koje izdvaja od predrasude o učenosti rokera, znanje koje joj daje sigurnost i doza fatalne mističnosti koju kao žena emituje ujedno su zbir pouzdanih sila ujedinjavanja različitih i teško dokučivih energija koje deluju unutar Ekatarine. Valja reći da se Magi oprobala kao saradnik na drugim zapaženim pločama, autor je muzike za pozorišne predstave “Klasni neprijatelj” i “Tri sestre”. Nedavno je pravila muziku za TV dramu “Plavi plavi”. Radi neke kompozicije za dogovoreni film
Sa svojim bendom upravo je doživela nešto što niko drugi nije: podjednako oduševljeno su dočekani i voljeni u Zagrebu i Beogradu. Halu u glavnom gradu Hrvatske rasprodali su dan ranije, a u Beogradu šest puta prepunili su dvoranu Doma omladine.
U Milanu se nalazi istinkt i urlik uspeha. Kičma je Srđan. Rokenrol je u Bojanovim krajnostima. Ali, tajna svega se krije u Magi. Na zidu njene kuće kiša i nove generacije su sprali prvi grafit Beograda osamdesetih “Margita je dečak”. Nova ruka je večnim slovima ispisala “Prozor mora pasti”.
Margita u intervjuu za NIN govori o svom odnosu prema: klasičnoj muzici, arhitekturi, uzorima, 1968, strahu, politici, pesmi “Zemlja”, Ekatarini Velikoj, publici, novom talasu, kraju osamdesetih.
“Znam da je meni život mogao da izgleda sasvim drugačije da ovo nisam uradila, a sada znam da bih se ubila da sve ovo nisam radila”. Baš si tako rekla. Šta si pri tome mislila?
MAGI: Mislila sam na celokupno iskustvo koje imam kroz Ekatarinu. Kada normalno živiš, imaš prijatelje, svoju porodicu, imaš nešto što je relativno uredan život. U mom normalnom stabilnom životu najnestabilniji deo sam upravo ja. I to ne zbog kakve psihičke ili ne znam kakve nestabilnosti, već zbog stalnog traženja u svim mogućim oblastima umetnosti i života.
Kada se desila muzika, odnos prema svim konstantama u mom životu se bitno promenio. Kako prolazi to vreme otvoreno ovo sviram tako se u tom ogledalu vremena sve jače i uočljivije vide ti neki slepi putevi koji su se zatvorili, jer je “povukla” ova glavna linija sviranja. Ti slepi mali putevi su nekakvi mogući životi; počevši od toga da sam mogla imati čoveka sa kojim živim, porodicu kao jedan život, pa, ne znam, karijeru pijaniste, karijeru arhitekte.
Da li ti je sada žao što si dve velike mogućnosti, karijeru pijaniste i karijeru arhitekte, privremeno konzervirala u ime rokenrola?
MAGI: Jedino može da mi bude žao karijere pijaniste, jer sam tu došla do određenog stepena u razvoju. Ali, satisfakcija je što, svirajući na ovaj način, dakle rok muziku, dolazim do tih jednako emotivnih zadovoljstava. Ovde se radi o jedino drugačijim punjenjenjima, nego u klasičnoj muzici. Osećaj moći, osećaj kontrole i direktne kreacije, bez obzira što si u kranjoj liniji reproduktivac, mnogo je jači u klasici.
Postoji li neko od tvojih ispisnika ko je uspeo?
MAGI: Pogorelić. Išli smo kod istog profesora, Rusa Timkina, kad smo bili mali. Moja majka nije mogla da zamisli da ću ja otići u Moskvu i da se nećemo videti pet godina, a Iva je otišao. U svemu smo se takmičili. Jedina stvar koju je on znao a ja nisam je trik sa jezikom i to sam morala da naučim (demonstrira)… Takmičili smo ko će više puta da ide na televiziju, ko će da ima više solističkih koncerata.
A u arhitekturi, gde misliš da si stala s obzirom na to da imaš jednu veliku nagradu u Japanu?
MAGI: Arhitektura je jedna čudna oblast. Kad misliš da poštuješ neke onako međunarodno osvojene norme ponašanja i razmišljanja, onda otkriješ da oni koji osvajaju nagrade i dobijaju konkurse, koji se bave ozbiljno u svim tim, ne poštuju ništa. Ustanoviš jedan svoj kriterijum koji glasi: “To je dobro zato što ja kažem da je to dobro”. Imajući na umu taj kriterijum, mogla sam da radim relativno dobro, ali nisam imala šanse da radim. Onog trenutka kada sam dobila nagradu u Japanu, ja više nisam mogla da crtam i pomažem ovom ili onom profesoru, jer… “Idi radi sama, šta ću ti ja”?
I kad si ostala sama?
MAGI: Onda me je jako okupirao rokenrol. Možda mi je žao što ne radim arhitekturu. Imam rešenje za postiplomske studije kojima sam počela da se ne bavim pre neku godinu.
Da li se kaješ što si izabrala rokenrol, a žrtvovala dve izvesnosti?
MAGI: Ja sam čudna priroda koja se nikad ne kaje. Uz pomoć moje profesorke klavira naučila sam da se u životu ništa ne mora, osim da se umre. Meni su se tako smirile mnoge nesigurnosti, među kojima i to kajanje. Za ženu i za jedinicu, za tipičan proizvod, ako hoćeš, našeg školskog sistema šezdesetih godina, za jedno stvorenje koje je bilo kretenski dobar učenik, ovi potezi u životu, raskidi sa svim konvencionalnostima i ti drastični raskidi u karijeri i u izboru stvari sa kojima ću se baviti, nisu bili jednostavni. Ali, kad malo bolje pogledaš, sa čim god da sam se bavila, bilo šta da sam radila, jedine pare koje sam u životu zaradila, bile su od muzike. Kao korepetitor, autor pozorišne muzike, koautor u monodrami ili član Ekatarine.
