Kakav je za tebe bio šok rokenrol, ako se zna da si osoba iz drugog sveta obrazovanja i vaspitanja?
MAGI: Totalni šok. Vrlo dobro se sećam mojih početnih osećaja. Užasno sam mazna i užasno mirna. Kad mi je dobro, onda mi je stvarno dobro i ništa mi drugo ne treba. Takvih osećaja najviše imaš kad sviraš.
Možeš li govoriti o svojim uzorima, o autorima kojih se držiš?
MAGI: Otac. Uvek je bio deo poštenog kontinuiteta. Ugrađen je u televiziju, pozorište i moj život (Slavoljub Stefanović Ravasi). Pravio je sve ispočetka. Spavao u pozorištu, ni o čemu drugom nije razmišljao – i tako ceo život.
Drugih uzora svesno nemam. Vrlo me je zanimala mogućnost vezivanja arhitekture i muzike Grka Kenaksisa, arhitekte koji je radio sa Korbizijeom. Radio je manastir u Otouretu i bio je opčinjen prozorima. U velikoj staklenoj površini manastira koji gleda na dvorište, napravio je tanke, a široke betonske stubice i rasporedio ih je kao žice na harfi. Ti stubići davali su neverovatnu sliku, igru svetala i senki, prepletali se, širili, razvlačili. Arhitektonskim sredstvima napravljena je nema muzika.
Uzeo je da pravi svoju muziku, tako što je želeo da se u velikim prostorima sluša ta muzika. Ksenakis mi je uzor u tom smislu što nudi način kako se može povezivati jedno i drugo. Ima načina da se u okviru arhitekture mogu spojiti muzika i arhitektura, a možeš to učiniti i direktno.
Jednom si rekla kako ti je žao što 1968. nisi imala više godina, nego što si imala. Šta si pod tim podrazumevala?
MAGI: Sve. Bojim se da ovo što sada radim nije neka frustracija, nego nadomeštanje mog direktnog neučestvovanja u to vreme. Tada sam bila drugi, treći osnovne i pisala sam zadatke o Vijetnamu. Mama me je vodila da gledam demonstracije, kako to izgleda. Doživljavala sam šokove što moju mamu ne puštaju da me prati u muzičku školu “Stanković”, koju su bili okupirali studenti.
Mislim da bismo svi mi, Milan, Bojan i ja bili mnogo čistiji, bilo bi nam lakše, mnogo lakše pred samima sobom da smo onda živeli.
Kako sada doživljavaš reflekse iz tih uzbuđenja iz 1968?
MAGI: Moj problem sa današnjom situacijom je u tome što ne mogu da se identifikujem ni sa kim i ni sa čim. Ovi ljudi koji danas doživljavaju podršku i masovna obožavanja i sa istočne i sa zapadne strane, iz bilo kog dela zemlje, to su ljudi koji su takođe živeli te 1968, te 1974. ili te 1981. godine. Ja ne da im ne verujem što su oni tada živeli, pa radili ovo ili ono, nego jednostavno im ne verujem što ih se ne sećam.
Činjenica što pojam smrti nije do kraja obrađen u marksizmu, ne daje za pravo ovim ljudima koji se smenjuju na vlasti da uništavaju ili poništavaju svaku generaciju pre sebe. Generacije posle rata nisu znala šta je i ko je Nikola Tesla, dok se nije desilo ko je on u političkom smislu. To su ružne stvari koje važe i danas. To što se nešto menja dobro je i drago mi je, ali bih ja da se to malo drastičnije promeni.
Sada na MTV ide serija ekoloških reklama i opomena koje se završavaju sa jednim pokličem, koji su krajem šezdesetih imali MC 5 na koncertima “Ako nisi učesnik rešenja onda si deo problema!” Ceo naš problem je u tome što najveći deo ove muke je kako formulisati rešenje. Na ovim prostorima ta su rešenja i dalje mnogo komplikovana. Kod Mađara i Poljaka, jeste da su to jednonacionalne i jednoverske zemlje, ali se ide ka pojednostavljanju problema. Kod nas se još jedino ide na komplikovanje, po svaku cenu.
Koje su ti umetnosti izazovne, pored muzike?
MAGI: U prvom redu, vajarstvo. Sposobnost čoveka da nekim minimalnim sredstvima stvori neko svoje pismo kojim će se izražavati. Književnost je jako lepa i interesantna, ali sam po prirodi vrlo nestrpljiva. Tu je i balet. Problem tela i problem harmonije. Kao i u muzici, kad sviraš klavir, moraš da savladaš određenu tehniku. U baletu je ta tehnika užasno protiv prirode. Sve je tako stvoreno da maksimalno muči telo, da ga steže, zateže, krivi, a telo se otima i prelazi preko svega toga. Kad toliko dobro savladaš svoje telo, sposoban si da sve elemente koristiš da izgledaju kranje slobodno i lako, da možeš da vladaš muzikom, prostranstvom, emocijama i, razume se, telom.
Bojiš li se svakodnevice?
MAGI: Bojim se da se ne probudim ili se bojim da se probudim, a da su granice zatvorene. Strahujem da se odjednom ne mogu prepoznati. A, ne možeš da se prepoznaš, zato što ne dobijaš nikakvu potvrdu sebe ili nekakvih svojih vrednosti. Ta potvrda bi se ogledala u tome, što se podrazumeva u zemljama civilizovanog kulturnog kontinuiteta, što si deo prosperiteta u perspektivi, kontinuiranog napredovanja, makar i u održavanju tog kontinuiteta.
Problem je sa nepriznavanjem tebe kao žene ili tebe kao muškarca, stručnjaka ili građanina, čoveka. Taj se problem sastoji u tome što unapred postoje date vrednosti koje se već ne poštuju, koje se svakih deset godina menjaju, stare poništavaju, vrlo brzo uspostavljaju nove za koje niko nije siguran ni koje su to vrednosti.
Bojim se besmislenosti naše konačnosti. Ne u smislu života ili smrti, nego u društvenom smislu. Ne može najbitniji čovek, koji je važan svim ljudima, da kaže kako neće da se bavi politikom. To nije fer. Šta je za onima iza? Šta je sa decom, na kojoj ćeš stanici njih ostaviti?
Možeš li govoriti o svom odnosu prema zemlji, prema otadžbini, s obzirom na to da je jedna važna pesma koju si napisala, “Zemlja”, upravo na tu temu?
MAGI: Otadžbina je srpska reč, domovina je hrvatska reč. Ceo život sam govorila domovina, a onda sam pre godinu dana čula: “Kako domovina? A, gde je otadžbina” Nemam odnos prema takvoj nekakvoj otadžbini, imam odnos prema zemlji. Prema nečemu odakle svi potičemo. To u muzičkom smislu kod benda nije etno odnos, vec genetski odnos. Činjenica je da su sve naše pesme teške, krvave i slovenske. To je isto kao što Portugalci imaju tu pesmu koju svi pevaju i plaču kad su pijani. Tako nam se i ta naša “Zemlja” čupa svaki put kad je sviramo. U kranjoj liniji to je tragedija slovenskih života.
