Kakvu si sliku imala kada si ispisala “ovo je zemlja za nas, za sve naše ljude”? To je bilo pre ovih drastičnih podela.
MAGI: Najbanalnija slika: ležiš ispod drveta, sunce, zemlja ti jako miriše. Zemlja u Šumadiji jako miriše. Način na koji je mekana, način na koji te prožima, način na koji je crna ili crvena, baš te pleni. Vuče.
Svi imamo puno sreće što smo ovde rođeni, a svi kukamo što nismo rođeni tamo gde je bolje. Nije nigde bolje. Tvoja cela istina se nalazi ovde, ispričana je jako jasno, a ako ne možeš da je prepoznaš onda si lud. Zemlja nas nije započela, pa ostavila, ona nas je izdržala užasno dugo. Sve priče o seobama, o malim čudnim ljudima koji su uspeli da naprave velike stvari, sve su to priče koje je ta zemlja istrpela uz mnogo živih svedoka, koji su isto deo nje. A nikako da se ispriča priča o toj zemlji. Uvek se dobije na parče ili se priča pod lažnim imenom ili se neka cela zemlja svodi pod jednog čoveka, što je isključeno, što niko osim nas ne radi. Zemlju svedeš pod jednog čoveka, a onda vlast razvodniš ne na imena i prezimena, nego na tela koja su svemu strana.
Da pričamo malo o Ekatarini. Šta muzika grupe zaslužuje?
MAGI: Ta muzika je svesno napravljena da ne pripada ničemu. Ona ide od početka uz vetar. Svako od nas je pod uticajem svega što se dešava i onoga do čega lično dođe. Svako je to sve uneo i doneo i sve je to uzrokovalo neku univerzalnu muziku koja ne pripada ničemu, koja je samo naša muzika. Bilo šta da sviramo to će zvučati kao naše.
Verujem da je masovnost koju naša muzika poprima bazirana na našoj snazi. Na onoj svesti o tome koliko si jak. Toliko će ti se vratiti od te publike. Ljudi se u trenutku zalepe za jedan deo neke emocije, koju svi apsolutno podjednako prepoznaju.
Žao mi je što ne živimo u nekoj drugačijoj, zdravijoj zemlji, što svi zajedno nismo malo zdraviji, realniji, prizemniji, pa da neke stvari drugačije funkcionišu, da se drugačije definišu. Onda bismo drugačije razmišljali zašto je odnos prema Ekatarini bio kakav je bio ili zašto se mediji prema nama tako odnose, je li sve to pravo i pošteno.
Postoji li opasnost da muzika prestane kao pokretački razlog?
MAGI: Bojim se stalnih izazova našeg svakidašnjeg života, političkih i ekonomskih situacija. Svakog dana smo pred ogromnim iskuženjima u gradskom životu. To je nešto što te lomi. Nemamo neki zacrtan život, osim muzike, tako da svakog trenutka nešto može da izleti. Međutim, ono nezadovoljstvo koje je kontinuirano vraća te i sve više vezuje za muziku, kao jedino mesto gde sebi možeš da napraviš izlaz i izbor.
Mi nikada nismo mislili, niti nam je ikada bio cilj da udarimo po svemu, da postanemo jednog dana sve ili da jednog dana budemo jedini. Od početka imamo, a verujem da će tako ostati, isti rezon – našu muziku.
Kako bi nekome manje verziranom objasnila Ekatarinu?
MAGI: Svima nam je zajednički taj slovenski gen. Ono što je kod svih različito – to je vaspitanje, priča iz koje je došao. Od kranje racionalnog i za sve talentovanog Srđana, do krajnje intuitivnog čoveka kao što je Milan, koji komunicira i radi u muzici samo preko svoje intuicije, osećaja. Od moje intimnosti do Bojanove beskonačne maštovitosti. To su četiri strane užasno jakog kvadrata, koji se stalno i brzo okreće. Kao da je napravio ego na rupe, koji nam odvojeno od nas radi svašta, ali smo svi jako zavisni od njega.
Kako gledaš na iskušenja kroz koja prolazi ovdašnji rokenrol?
MAGI: Nadam se da će za pedeset godina biti sve u redu. Moj otac je pre pola veka, recimo, bio u sličnoj poziciji kao ja sada. Pravio je sve ispočetka.
Ono što te ne uplaši trajanjem, govori koliko si pošten u svemu tome. Nama zapravo nedostaje u svemu nešto što traje. Nešto u šta imaš poverenje da je prošlo iskušenje vremena. Znaš ono, zgrada sa natpisom: “Osnovano 1789”. Ne postoji nešto što traje, što se pažljivo čuva i odoleva na pouzdanim temeljima.
Koja vrsta publike vas sluša?
MAGI: Za nas je emotivan svet. Ako smo se mi delili između Bitlsa i Stounsa, dilema onih koji nas biraju jeste: mi ili Bajaga. Sa nama dobijaju emotivnost, a sa Bajagom lagodnost. I jedno i drugo je jako lepo.
Kako sada vidiš generaciju beogradskih muzičara koja se oglasila na početku osamdesetih: Idoli, Šarlo akrobata, Električni orgazam?
MAGI: Sve nas vidim malo pohabano. Idoli su jedno veliko odustajanje, što je šteta. Koja (Disciplina kičme) je genije koji tera i dalje ono što je Gile (Električni orgazam) trebalo da uradi. Gile se podzadovoljio, a Koja nije. Njihovi počeci su slični, a razlozi drugačiji. Milan (Šarlo akrobata, Katarina II, Ekatarina Velika) je svima nejasan. I posle deset godina, niko ne shvata kako on funkcioniše i svi komentari na njegov račun proističu iz nepoznavanja njega kao ličnosti.
Problem je u tome što na početku to nisu bile grupe prijatelja ili ljudi istog socijalnog porekla, koji su sa zajedničkim razlogom krenuli da sprovedu svoju ideju. Onaj razlog “protiv svega” je ubrzo izgubljen i sada su svi za muziku, što znači da prihvataju u svemu poštovanje nekih zakonitosti. Nisam sigurna da su toga svesni, bez obzira što jos živi ta muzička beskompromisnost.
Verovala sam da će se to razvijati. Kako se niko nije priključio, niko se nije oplodio, ništa pretvorilo u nešto novo, osim što se iz Šarla napravila Disciplina kičme i Katarina II. Ništa dalje.
Ljudi koju su u svemu tome medijski učestvovali, takođe su otišli na neke druge stvari, što objašnjava njih i sudbinu svega.
Da li ti je čudno što je Ekatarina Velika jedna od retkih stvari koje su sa podjednakim oduševljenjem jesenas prihvatili Zagreb i Beograd?
MAGI: Nije mi čudno. Tu se ne radi o politici. Da li bih ja pevala o mojoj majci koju sam strašno volela? Da li bih pevala o ružama koje mi život čine malo lepšim? Ubila bih se da pogrešno adresiram neke stvari. Ubila bih se da sviram deset godina i da zbog političke situacije budem prihvaćena od mnogih ljudi. Kakve to ima veze sa mojim životom, mojim sviranjem?
Nama se na jako težak način dešavalo samo ono što smo mi hteli da nam se desi, a to je da naša stvar bude iznad ili pored tekućih stvari. To ljudi izgleda, prepoznaju svuda.
Kako vidiš kraj ove decenije?
MAGI: Krajnje vreme je da se jednom završi. Moj osećaj osamdesetih je kao jedno veliko silaženje. Silaziš, a svaki stepenik je sve veći, sve sporije, ali sve sigurnije i definitivnije ka dole…
Očekuješ li neki lift?
MAGI: Lift sa vetrom u leđa? Možda već radi, a da mi ne znamo.
Mogu li te na kraju pitati, kako sebe zamišljaš za deset godina?
MAGI: Ne mogu da vidim. Mačke zažmure kad gledaju u budućnost.
Autor: Petar Popović
Izvor: NIN (intervju iz 1989. godine)
