Kad je kvalitet filma u pitanju, retko ko danas može da se takmiči sa južnokoreancima. Ali to nije bilo oduvek tako. Tek sa pojavom reditelja poput Chan wook-Park, Kim-ki Duk, Kim Jee-woon i Bong Joon-ho je južnokorejska kinematografija zapravo krenula da cveta.
Njihov doprinos kvalitetu filma ove zemlje je naprosto nemerljiv.
Oni su direktno zaslužni za to što je danas svaki ozbiljniji filmofil na ovom svetu izuzetno dobro upoznat sa frazom: “novi južnokorejski talas”.
Kratki istorijat
Za one koji ne znaju, novi južnokorejski filmski talas nastao je 1998. godine, pojavom par fantastičnih naslova, u režiji gore pomenutih umetnika. Njihovi radovi su tada do te mere razbili čak i ona najluđa očekivanja, da svetu nije preostalo ništa drugo nego da jednostavno skine kapu i prihvati Južnu Koreju kao novu filmsku silu.
Nakon bizarno velikog uspeha par nosećih projekata tog novog talasa, ljudi iz svih krajeva sveta počeli su da se interesuju za južnokorejski film. Veliku većinu pravih filmofila počelo je da zanima šta još kinematografija ove zemlje ima da ponudi, što je naravno uticalo na to da velike fimske kuće, a i sama država krenu znatno ozbiljnije da ulažu u razvoj domaćeg filma.
Te 1998, odnosno 1999. godine, pojavom filma “Shiri”, u Južnoj Koreji nastao je pravi bum! Po prvi put u istoriji ove zemlje, zabeležen je profit na boks ofisu od preko par miliona dolara. Svako ko dolazi iz neke zemlje poput Srbije, gde film i dalje ne omogućuje umetnicima da žive život na visokoj nozi, vrlo dobro zna koliko je zapravo ovo impresivna suma.
Iako su mnogi smatrali da je u pitanju “one-time thing”, odnosno da južnokorejski filmski profesionalci ipak nisu dovoljno sposobni, a ni inventivni da održe kvalitet i nastave da izbacuju filmove koji će beležiti makar približan uspeh – Chan wook-Park, Kim-ki Duk, Kim Jee-woon i ostatak tadašnje ekipe je uspeo da razuveri čak i one najskeptičnije ljubitelje filma.
Najsjajnije godine južnokorejskog filma
Šaka ovih korejskih umetnika tada je čvrsto odlučila da pokaže svetu da ništa nije bilo slučajno u vezi sa njihovim uspesima. Oni su već 2001. godine na najbolji mogući način odgovorili svim “nevernim tomama”, zabeleživši tada obrt na boks ofisu o kakvom niko u to vreme nije mogao ni da sanja.
Za svega 2 godine, interesovanje za južnokorejske filmove je skoro dvostruko poraslo, što je automatski uticalo na to da ova zemlja napokon postane prepoznata kao nova, rastuća filmska sila.
Prema oficijalnim brojkama vlasnika korejskih bioskopa, prodaja bioskopskih karata u 2001. je porasla za čak 49% u odnosu na prethodne dve godine. Svako ko se i malo razume u matematiku, može da skapira da je ovo nadrealan uspeh. Ovih par filmadžija su uspeli da zarade zaista ogromnu količinu para snimajući filmove koji zapravo nisu ni malo naivni, a ni komercijalni.
Fantastično!
Probijanje na globalno tržište i moje interesovanje za južnokorejski film
Naravno, kako je rasla popularnost njihovih filmova na nacionalnom nivou, tako su polako i komšije krenule da se interesuju za južnokorejski film. Stvaralaštvo filmadžija poput Kim-ki Duka, Jee-woon Kima, Chan wook-Parka i sličnih počelo je da beleži ozbiljne rezultate i širom Azije, Evrope i Severne Amerike. Pre nego što su uopšte stigli da se saberu i skapiraju šta se tačno dešava – Park, Kim i ekipa stekli su globalnu prepoznatljivost. Ovi filmski profesionalci su počeli da važe za jedne od najkreativnijih, najuticajnijih i najoštrijih umova koji danas rade iza kamere.
Od te 1998. godine pa do danas, iz Južne Koreje je poteklo mnošto novih, genijalnih filmadžija, koji su svojim radom samo nastavili ono što su gore pomenuti umetnici započeli. Kao neko ko je zaista naučio da voli azijske filmove, moram biti iskren i napisati da sam tek u prethodnih par meseci zapravo manično krenuo da gledam korejske filmove. Iako su mi mnogi “popularniji” naslovi oduvek bili poznati, tek sam sad zapravo dao sebi za zadatak da bukvalno naglavačke izvrnem modernu južnokorejsku kinematografiju.
Napisavši ovo, verovali ili ne, u poslednjih 180-190 dana, uspeo sam da nabavim i pogledam čak 63 južnokorejska filma. Neki su bili fenomenalni, neki dobri, neki osrednji – al’ zapravo niti jedan nije bio loš. Ne postoji film sa ove gore navedene liste za koji bih mogao da kažem da je toliko slab da se na kraju ispostavilo da ipak nije bio vredan uloženog vremena. Imajući u vidu da bi bilo previše da sad ispišem zaseban tekst o svakom filmu sa ove liste, odlučih ipak da znatno skratim priču i podelim utiske samo o onim naslovima koji su tokom ovog maničnog gledanja zapravo ostavili najsnažniji utisak na mene:
1. Spring, Summer, Fall, Winter….And Spring Again
Ovo ne samo da je najbolji južnokorejski film ikad, već generalno i jedno od najboljih filmskih ostvarenja koje sam do sad u životu pogledao.
Za one koji ne znaju “Spring, Summer, Fall, Winter… And Spring Again”, osmi po redu dugomentažni igrani film koji je legendarni Kim Ki-Duk pisao i režirao, je definitivno jedno od najlepših i najpoetičnijih filmskih ostvarenja današnjice.
Znam da ovo zvuči izuzetno ambiciozno, al’ verujte mi – svaka reč je na mestu!
“Spring, Summer, Fall, Winter… And Spring Again” prati budističkog monaha koji zajedno sa izvesnim dečakom živi u neobičnom hramu na sred vode, daleko sakrivenom u srcu korejske šume. Svaki dan, njih dvojica sedaju u čamac i veslaju ka šumi, ne bi li našli namirnice i one ostale sitnice koje su im neophodno za preživljavanje u ovoj nesvakidašnjoj sredini.
Iako veliku većinu vremena provode u tišini, budista se tokom prve polovine filma trudi da što bolje vaspita dečaka. On ga tokom prvih 40 minuta uči važnim životnim lekcijama, kao i svim onim vrednostima koje bi trebalo da neguje kao zdravorazuman čovek.
Međutim, kako vreme odmiče, učenik sve manje i manje sluša monaha. Njegova narav i nagoni ga vode u nekom sasvim drugačijem pravcu. On postaje zainteresovan za sve one sitnice života u modernoj sredini za koje ga je monah uskratio. Odlučan da sagradi svoj život na nekom drugom mestu, momak u određenom trenutku napušta monaha, ali se spletom nesretnih okolnosti ipak ubrzo vraća nazad kod svog učitelja, tražeći iskupljenje za određena dela koja je u međuvremenu počinio.
“Spring, Summer, Fall, Winter… And Spring Again” je vizuelno prelep, spiritualan film koji jednostavno mora da se doživi. Zaista je teško opisati ga rečima. Iako je tokom svoje dugogodišnje, i dalje aktivne karijere snimio zaista mnogo maestralnih filmova, mislim da je ovo daleko najkvaliteniji Kimov projekat. Pored prepametnog scenarija, maestalne režije, fotogafije, a i glume, ono što dodatno izdvaja ovaj film od svih drugih jeste njegov filozofski pristup životu. Kroz 5 izdvojenih vinjeta koje nose nazive po godišnjim dobima, slavni južnokorejski reditelj uspeva da izoluje i oslika neke od glavnih karakteristika samog čoveka, kao racionalnog i emotivnog bića, koje ga kroz milione godina i inkarnacija razdvajaju od svih drugih stvorova na ovoj planeti Zemlji.
“Spring, Summer, Fall, Winter… And Spring Again” nudi zaista neponovljivo filmsko iskustvo. Kada bih morao u kratkim crtama da opišem ovaj projekat, rekao bih da je osmi po redu dugomentažni igrani film legendarnog južnokorejskog reditelja prava hrana za dušu i oči. Obavezno pogledajte ovaj film, ako do sad već to niste uradili!
Autor: Goran Mirković
Izvor: kakavfilm.com
