Kiša pada, a ja koračam beogradskim trgom. U grupi pored koje prolazim je veselo, a meni sa drveta kaplje kiša za vrat. Mladić u grupi, možda trideset i koja, veselo i naglašavam dobro, zazviždi numeru iz filma “Lepotica i zver”. “Song as old as time…” U vlažnom refleksu trga ugledah sveće i živi nameštaj iz animacije koju sam kao dete gledao. Rastapa se zlatno-žuta boja reflektujući stvarnost lepšu nego što jeste, a onda ugledam Hermijonu Grejndžer kako me u Barberis mantilu gleda, strogim pogledom sa govornice Ujedinjenih nacija. Ljudi su se okrenuli, nisam znao zašto! Kažu viknuo sam. Neeee! Još jedan…
Rimejk
Na internetu kopam o fenomenu rimejka. Šta to ljude tera da snimaju ponovo iste stvari? Neko je seo i sve poređao po kategorijama, žanrovima, godinama. Lista ne staje u jedan Viki dokument, već postoji od A-M i od N-do beskraja ljudske naivnosti. (Isti dokument referencira i serije koje je USA preuzela od UK!) Rimejk je fenomen, oduvek prisutan. Neko će pomisliti da je možda i dobar, ali… zašto? Nema odgovora do glupavih i beskrajnih komparacija. “Ovo je bolje od ovoga” i slične besmislice. Tragam za pravim razlogom.
Ja mogu bolje, više i lepše
Film je zamlaćivanje koje poznajemo tek nešto više od stotinu godina. Ne računam one nesretnike koji su bežali iz kafane kada se voz približavao, računam od kada su izgrednici na zapadnim obalama shvatili da je sunce tamo žuće i postojanije, a i zemlja je jeftina da se grade studiji.
Jasno mi je da svaki ego zalivač može dozvoliti sebi da pomisli kako bi baš on i niko drugi to uradio bolje, lepše i kvalitetnije. Činjenica poznata kroz istoriju, koja se ne treba objašnjavati ili osporavati. Svako ima pravo! Sa druge strane, taj koji se lati rabote da bude bolji od nekoga, lako može da legne i na panj, ako surovi sud publike aplaudira manje njemu nego prethodniku. Rizik je očigledan, a pravila poštena. Fer plej.
Teško je biti prorok u svome selu, zaista
Nekadašnje tržište bilo je inertno i sporo. Zamislite pedesete godine. Muvaš se po Parizu, pratiš bioskopski repertoar. Ah, vidi zanimljiv film! Mantil preko ruke, tašna u avion propelerac i eto novog scenarija u Holivudu. U formulu se doda više love, lepših žena i nešto patetike, a provincijalci iz srednje Amerike ionako mešaju Pariz u Francuskoj i Teksasu! Film je film, a teta sa šiljatim brushalterom samo slaže novčanice u kasu boks ofisa. Pošteno i isplativo. Idite vi u Pariz, pa u Pariz u Teksasu, e pa onda sudite koji je film bolji. Šalu na stranu, ali čini mi se da je u nekom periodu sedamdesetih, nastalo nekoliko filmova koji su kao rimejkovi bili bolji od originala! Možda “The Thing”?
Sve u svoje vreme
Kada je moj deda gledao “King Konga” u bioskopu još pre onog tamo rata, verovatno je doživeo veći šok nego mi sada sa bilo kojim novim “Kongom”. Ljudi su to pamtili, prepričavali i ponovo gledali, pre svega u odsustvu drugih ponuda. Danas, pored devet filmova koji se paralelno daju u istom bioskopu, sve je bolje, lepše, moušn kepčrovano, renderovano i u boji. Ali, da li ima smisla porediti filmove kao bolje i gore, naročito one između kojih se protežu ekstremne distance očekivanja i dekada?
