Naivnost publike i iskrena okrenutost prema jeftinoj zabavi sada postoji samo u tragovima! Nisam siguran da je neko išao da gleda starog Konga, pritom analizirajući efekte i grdeći nekog nesretnika u lošem odelu majmuna! Tada su ljudi jeli druge stvari, disali drugačiji vazduh i zabavljali se na drugi način. “The Thing” iz 1951. i Karpenterov nisu za poređenje! Mnogo smo naučili od tada i kao publika i kao autori, pa potrebu da re-dizajnom, re-režiranjem i re-animiranjem neke dobre priče delom i mogu da razumem.
Koyaanisqatsi = Život izvan balansa!
Da li je to odgovor? Zbog čega smo iz prirodnog ciklusa reciklaže stigli do situacije da udaramo tetive na prirodnu kružnicu koju naša kolektivna svest pravi i pokušali da mnogobrojnim kraticama popravimo stvari? Kada je krenuo trend globalnog tržišta, brze razmene i dostupnosti svih mogućih sadržaja, skoro da onaj čovek u kostimu ogromnog majmuna ipak najmanji majmun od svih nas. Pravljenje rimejka na rimejk od rimejka. Ok!? Ako zaista misliš da je potrebno, ali ne moraš to raditi! Znaš, i onaj prvi je bio dosta dobar! Plus nije tehnika nešto specijalno napredovala, da je sada moguće izvesti ono što je nekada bila i ostala samo pusta želja.
Odgovor je dao Haneke, pravljenjem sopstvenog kadar-za-kadar rimejka “Funny Games”. Navodno film nije izazvao dovoljnu pompu tamo gde je on namerio i to zbog titlova!? Hanke reši da se ponovo obrati Amerikancima tako što snimi rimejk na engleskom, kako bi šokirao bez smetnji američku publiku! Ćutljivi i mudri Haneke, koristi i stare scenografske tlocrte, a svoj stari film kao jasnu i potpunu referencu. To deli svim saradnicima, pa i sebi i jedino hazarderski investira u Naomi Vots i Tima Rota! Zelena grana, koju ni jedan ovakav komentar ne može da iseče. Bravo Haneke, zaradi dva puta na istoj robi. Ko se primi neka “klepne ušima i šuti”.
Rak u najavi
Haneke i slični njemu na stranu. Barem koriste iste tlocrte. Kažu da holivudski studiji imaju prostorije ispunjene scenarijima namenski otkupljenim i pažljivo složenim po svim kriterijumima. Odatle se crpe ideje u momentima krize i nedostatka nove i sveže ideje! Ali u drugom sobičku sede ljudi i gledaju sve već snimljene filmove i računaju koliko bi koji danas zaradio po merilima obračunate inflacije. Film kratko postoji, a već polako kreće u svoje treće doba. Krvne analize, tumor markeri i oštre dijete su sastavni deo njegovog sadašnjeg života.
Kao što naša (ne)znanost forsira farmaceutske terapije nad živim subjektima do potpune smrti, opravdavajući je činjenicom da je smrt – smrt i da sve što živi jednom mora umreti, tako i filmom kormilare isti farmako-ekonomisti. Učestalost rimejkovanja rimejkova i onoga što je lošim kvalitetom, ali ipak zaradilo cent više od nekog tamo drugog filma, stavlja ga na gomilu za reciklažu. Sa te gomile se započinju bedni pokušaji da taj cent ponovo bude tu! Ovako brzo gomilanje istih sadržaja zaista i liči na neki kancerogeni proces! Umnožavanje nečeg beskorisnog čija je jedina razultanta gušenje i nadvladavanje normalne okoline.
Okoline?
Okolo ima kvaliteta. Uvek će ga biti, ali deluje da od ovog održivog jednocentnog formulativnog, analitičkog i projektovanog sistema možda kvalitet i nestane. Udavi se u nedostatku kiseonika ili nekog drugog vitalno važnog sastojka. Naslovio sam tekst “Idi i gledaj”, po naslovu jednog meni veoma dragog filma. Istinskog antiratnog pamfleta Elema Klimova. Idi i čudi se, ali gledaj.
Možda treba razmisliti o prevelikoj upotrebi prefiksa “re” – rivajv, ribut, rimejk (revive, reboot, remake). U ovu kategoriju spadaju i nastavci hrabro najavljivani nakon previše godina i kulta koji su svojim postojanjem izborili. “Oni Koji Se Ne Smeju Spominjati” sa Rajanom Goslingom i Skarlet Johanson i da li će braća koja više nisu braća, već brat i sestra, zaista ponovo snimiti film sa dve pilule? Koje li će boje sada da nam ponude pored plave ili crvene? Sačekajmo i videćemo! Dok čekam pitam se…
Što ne kopaju po tim sobicama punim scenarija, možda tamo ima nekog dobrog teksta koji niko sem moljaca nije čitao!
