Alehandro Gonzales Injaritu (Alejandro González Iñárritu) više ne želi da pravi realistične filmove. Meksički reditelj je rekao Marini Abramović na ovogodišnjem Tribeca festivalu u Njujorku da još od 2009. gubi interes za istraživanje realizma u filmu.
“Ništa mi novo ne daje, ništa ne uvećava niti otkriva kakvu novu realnost”, rekao je Injaritu. “Naša unutrašnja realnost je daleko važnija, i to je jedina realnost koja za nas zaista postoji. Volim da to istražujem filmom i da posmatram likove kroz takvo unutrašnje stanje.”
Njegov Oskarom nagrađeni film iz 2014, “Birdman”, do danas je u njegovoj karijeri najsnažniji primjer pristupa u kojem unutrašnji svijet lika potpuno preuzima film. Ali, Injaritu je dodao da nikad više neće snimiti takav film, uglavnom zbog nemogućih poteza kamere koji su bili neophodni da se postigne iskustvo “Čovjeka-ptice”.
Na pitanje sa kojim glumcem bi volio sarađivati, Injaritu je odgovorio da jednostavno ne razmišlja o glumcima dok ne završi scenario. Rekao je samo da mu je izuzetno krivo što neće moći da radi sa Filipom Simorom Hofmanom (Philip Seymour Hoffman), koji je preminuo 2014. godine.
“Zaista bih volio da sam radio sa njim”, kazao je Inaritu.
Na pitanje o idućem filmu, odgovorio je da radi na nekoliko projekata, ali da su za sada samo ideje, pa ne zna koji će se na kraju realizovati.
Posljednja stvar koju je završio je VR instalacija o imigrantima, nazvana “Carne y Arena”, koja je postala prvi VR projekat uvršten u zvaničnu selekciju Kanskog festivala.
Riječ je o šest i po minuta solo iskustva – samo jedna osoba može gledati – koje donose multinarativnu priču, u kojoj gledalac može da proživi fragment ličnog iskustva imigranata. Kako je i sam imigrant, Inaritu je imao posebnu želju da progovori o stigmi imigracije u modernom društvu.
“Imigracija i terorizam su 2001. spojeni u jedan fenomen i odjednom ljudi su bili uhvaćeni u talasu neznanja i straha”, rekao je reditelj, “smatrao sam da bi bilo nevjerovatno iskustvo da se dokumentuje i proživi jedan dio nedokumentovanih priča i putovanja.”
Rad na prvom VR projektu trajao je čitavih godinu dana i reditelj tvrdi da se osjećao kao dijete, jer je učio potpuno novi medijum iz početka, od nule.
“Idemo malim koracima. Niko još ništa ne zna. Ja ništa ne znam”, rekao je. “Najveća greška sa virtuelnom realnošću je da se ona tretira kao film, jer ona nije film. Ona je sve što film nije… i ta zaigranost koju nudi je odličan način da se odagna strah od promašaja.”
Pred kraj razgovora, Abramovićeva je podijelila sa Inarituom jednu ideju.
“Možeš li me ubaciti u jedan od svojih filmova”, pitala ga je, “imam taj san. Vrlo je komunistički. Na koljenima sam i čistim pod. To je drveni pod, i čistim ga velikom četkom. Može biti ubistvo, ili ljubavna scena.”
Dodala je da bi samo bila u pozadini scene, ništa više.
“Obećavam”, odgovorio je Injaritu, bez oklijevanja.
