Pred kraj druge dekade 21. veka, sagledati poziciju domaćeg filma nije lako. Mnoge promene, željene i neželjene, zatim (ne)oblik u koji film na svetskom planu polako prelazi, napravio je na našem skromnom, ali plodnom tlu, musavi otisak.
Ako se ta musa pažljivo pogleda i vlažnom krpom prebriše, da li će otkriti šta smo to utkali u srebrni ekran u poslednjih 17 godina?
Da li je film kod nas uopšte živ?
U tvrđavama kapitalizma, koje nazivanmo tržnim centrima, bujaju bioskopi svih prefiksa i sufiksa. Imamo pet, ne devet sala! Sve je prodato, bolje da ste kupili karte preko interneta. Repertoari su puni, i eto odgovora na moje pitanje. Film jeste živ.
Ipak, kada krenem pešice kroz grad, pored zatvorenih bioskopa, zvoni mi u glavi pitanje. Kuca i čoveku srce, ali mu je možda mozak spaljen? Medicinski jeste živ, ali… bolje je onda da preinačim pitanju u:
Da li film kod nas postoji?
Sreća naša da smo godinama navikavani na magle i povremenu musavost. Film u našoj državi ima oblik zombija sakrivenog u izmaglici iza tone šminke. Ako čekate da nabrojim krivce za ovo stanje, načekaćete se. Samo banalni površnjaci se bave upiranjem prsta.
Film je institucija, a institucije se obično uruše same ili usled velikih promena, kakve današnje društvo i svet danas zasigurno prolaze. Šminka na licu zombija se polako topi, a vešti maglu mogu iseći kuhinjskim nožem.
Na pragu milenijuma
Ma koliko je mrak devedesetih nosio drugačije crnilo od mraka Titove oklopnjače, svetla luč demokratije donela je sasvim nova pravila igre. Kada se dogodila “revolucija”, film je pretendovao da postane oslobođen okova nemaštine i izolovanosti. Miris baruta i osiromašenog uranijuma su polako počeli da jenjavaju i, osim ponekog izuzetka, čak ni “veliki” petooktobarski događaji nisu uvršteni u monument dostojan urezivanja na filmsku traku! Mrak se brzo-polako zaboravljao, ustupajući mesto haosu uređenog društva.
Tokom svih godina izolacije, filmske kuće pretrpele su enormne gubitke. Logično je bilo da se u silovitoj privatizaciji sve to dokusuri, i bez mnogo reda i rasporeda otkine od svoje primarne namene. Zatvaraj bioskope, jer… ionako svi skidaju filmove sa interneta. Prodaju se DIVX-i u podzemnim prolazima. Šta će onda gradu bioskopi, da se ljudi smucaju po neudobnim sedištima i salama. Olako se zaključilo da film nije više tako moćna poluga propagande, pa ni novi demokratski poredak nije previše pažnje poklonio investiranju u obnavljanje nekadašnje slavne mašinerije.
Ipak, nekako spontano su se otvorili novi bioskopi, u kojima i dalje neki filmovi formiraju repertoar. Došla je era filma odvojenog od države, i iz mraka siromaštva i izolacije, naš se film našao na fensi bulevarima novo-evropskog-svetskog tržišta umetnosti.
Festivali, plastični šatori za licitiranje, marketi. Fondovi navaljuju u naše dvorište kako bi svesrdno pomogli da se kulturne vrednosti ponovo uspostave. Donesu novac, ali insistiraju da na kraju bude potrošen u njihovoj zemlji. Tamo sve košta tri puta više, jer je “bolje”. Nikada nismo bili u prilici da uhvatimo izgubljeni tok, kada niko od naših stvaralaca ne veruje da se bez Budimpešte, Beča ili Minhena film uopšte može snimiti.
Kada se umešaju strani fondovi, kao ključni za postojanje ozbiljnije produkcije, onda počnu i neprijatna pitanja iz tih istih fondova.
O čemu je taj “vaš” film? Ima li tu moralisanja? Nema, e pa onda ćemo potražiti neki drugi projekat gde igraju žene sa bradama. Vi biste snimali o revoluciji, o ratu? Nemojte to raditi, narod ne želi da gleda to više! Bombardovanje, znate, nije zgodno da snimate o tome. Ipak je ovo novac evropskih obveznika, možda će se neko uvrediti!
Tri kamenita kanjona
Pored skromnog promila domaćeg budžeta za kulturu, živimo u blistavom veku velikih finansijskih ucena. Veći ucenjuju manje, a manji one još manje. U ovakvoj piramidi, naša kinematografija podseća na tri kamenita kanjona kroz koje marširaju autori. Marširaju naporno i bolnih nogu u cokulama koje ze zovu stvaralaštvo. Teškim i toliko tvrdim da ostavljaju žive rane na nogama.
Kroz prvi kanjon idu oni koji misle da utiru put istine. Istina je da su apetiti istinozboraca uvek veliki, jer u vreme laži, “Oni” veruju u istinu. Surovi su i misle da im zbog te ideologije, pripada sve što postoji. Grabe se i međusobno kidaju oko malo namirnica koje imaju, tako srdito, da čovek ponekada zaboravi da li im je važna istina ili namirnice!? Poneki iz šire pratnje se provuče, pa od nekog preostalog sendviča nastane istinski slobodan film, snimljen na oglodanoj sisi države.
Kroz susedan kanjon idu ovi koji trče za evropejcima. Dave svoje projekte u tragičnim gomilama međunarodne dokumentacije, prilagođavajući zareze u scenarijima, kako bi neka femino-domino-gospođa iz centralne Nemačke udarila pečat na ugovor o koprodukciji. Njima je važniji taj ugovor nego kompromis koji su radi ugovora načinili. Takav film je mrtav pre nego što je nastao, i jedina vajda od njega jeste par fotosa autorske ekipe, sa četvrtastim akreditacijama festivala oko vrata. Da, obično imaju i uzdignute palčeve.
Trećim klancem, udaljenim mnogo više nego što na prvi pogled deluje, idu oni koji pokušavaju da pobegnu od bilo kakvih šina ili drumova. Ovi nesretnici se bave onim što se zove nezavisni film. Na ovakvim mestima stvarali su se uslovi za revolucionarne pokrete, ali poslednje dekade pokazuju da ni revolucije nisu više ono što su nekada bile, jer sve tri ekipe koje se bave filmom imaju pred sobom novog sudiju…
