Gledanost kao jedino i apsolutno merilo!
Novo-vrednosni sistem, u kombinaciji sa teško isceđenom državnom sisom, doneo je u umetnost merilo vrednosti kakvo se primenjuje na stovarištu. Koliko kila, toliko novca. Koliko publike, toliko uspeha.
Istini za volju, to i jeste merodavno, ali selidba pomenutog sistema razmišljanja direktno iz Holivuda u državu čija je sisa nekada bila moćno vime, koje je napajalo mnogo više od same gladi, i gde su ljudi zaboravili šta je to bioskop, nema preterano smisla! Čak i uzorni Holivud, gde se film od početka tretira kao rasuti teret, doživljava probleme.
Izvinite, ako nema publike, film se ne isplati! Čekajte, pa kako ćemo onda? Nema novca, nema publike, nema navike, nema ni pokušaja da se neguje kultura ili obrazuje nova mladež.
Veliki filmski centri Evrope takođe nisu odoleli plišanim sinepleksima koji puštaju filmove o animiranim vevericama, menjajući repertoar jednom u nedelju dana. Ipak, paralelno su zadržali manje bioskope, koji će dva, možda i tri puta nedeljno puštati ostvarenja kojima nije mesto u sinepleksu, kupujući vreme za razmišljanje na temu: šta dalje?
Uz odlaganje ovog pitanja, nove generacije imaju priliku da se šire obrazuju. Neka ovo ne zvuči nostalgično, već praktično. Neka zvuči praktičnije nego ideja da se domaća kinoteka preseli u zgradu u kojoj je sve nalickano, ali sala za projekciju nije “baš sasvim sređena i gotova” za otvaranje. Odeća i šminka za pacijentkinju koja nema srce! Nekako ne zvuči logično.
Usisivač za mozgove
Pored društvenih, tehnoloških i drugih aspekata koji dovode do ubrzane, ali ne sasvim osnovane propasti filma u manjim zemljama, nikako ne smem promašiti forsirani izboj intelekta. Koga zanma, neka prelista biografije i proveri ko je to od naših sineasta sa uspehom nastavio svoju karijeru negde preko granice! U to ne računajte profesuru!
Ni manje ni više, mnogi su stigli i do zidina samog Holivuda, gde sam i lično proveo neko vreme. Šetnja oko tih monumenata, okupanih lepim svetlom, i pravo da se nađu u planetarnim hramovima stvaralaštva i potrošaštva, pokralo je dekade života mnogih stvaralačkih sudbina. Osim retkih pojedinaca, niko od ljudi sa ovih prostora nije ništa zapaženo uradio na globalnom tržištu filma.
Svaka parohija ima svoja pravila i nikada ih neće prepustiti ideologiji i sugestiji drugog. U Holivudu je novac jedina religija koja se priznaje, i niko to neće promeniti. Problem je što se svima ukaže prilika za odlaskom, baš kada dostignu neki lokalni maksimum, pa nada, vera i glupost, preovladaju i kumuju prekidu stvaralaštva, koji se kasnije teško ponovo uspostavlja.
Loše stanje u domaćoj kinematografiji treba potražiti u onim kanjonima o kojima sam govorio. U njima tumara sigurno još neki čestiti stvaralac. Problem je što danas ni stvaralaštvo ni čestitost nisu moderni, pa se dotični smucaju daleko od drugih, jedu kamenje i gledaju u nebo.
Danas je od snimanja važnije postovati na internetu fotografije sa snimanja. Važnije je pretočiti lovu iz jednog projekta u neki drugi, i onda puj-pike, ništa više ne važi. Niko nikome račun ne polaže. Javašluk i pronevera. Možda jeste istina da nekada moćna poluga filma polako gubi svoju snagu uticaja na društvo. Teško je boriti se sa internetom.
Ipak, posmatrajući države susedstva, shvatamo da može nešto da se uradi na pragu druge dekade 21. veka. Film više nije moćna poluga, on je sada šilo, floret kojim država može da zada još poneki sočni ubod u odbrani nevidljivih granica kulture. Dobrom investicijom može da načini dela koja će svojim kvalitetom tiho podržavati narod i intelekt, ali ne odmah i ne vidno.
Ne znam za vas, ali meni uvek bude drago kada čujem da se na svim važnim filmskim školama uči o našem Crnom talasu, ne iz narcizma malih razlika, nego iz istinskog ponosa. Ipak je taj Talas obojen u crno u vreme kada smo bili najniže. Kada su postojali bunkeri za filmove, ali ne i tržni centri. Kada se snimalo i jedno i drugo, napojeno moćnim vimenom koga sada nema.
