Čoveče, mislio sam da samo u Srbiji ne može da se živi od filma!
Dobro, priznajem da nisam to ozbiljno mislio. Toliko ljudi po Los Anđelesu prodaju pice, a želeli bi da rade u filmskoj industriji. Međutim, kada u intervjuu pročitam da reditelj koji je snimio više visokobudžetnih filmova ne može da zaradi za kuću, onda to zvuči kao da Amerika polako postaje ogromna Srbija.
Oprostite na analogiji, ali jedino ovde znam da reditelje zovu da snimaju reklame za banku tek pošto su snimili nekoliko igranih filmova!
Pomenuti Amerikanac, reditelj koji se vajka da ne može da kupi kuću, već ima samo stan, zaista izaziva čuđenje. Ili, možda, i nije sve tako crno-belo?
Budžet njegovog filma “Izgubljeni grad Z” (“The Lost City of Z”), malo je viši od 30 miliona dolara?! Ipak, na blagajnama namiče jedva koliko i “Čuvari galaksije” (“Guardians of the Galaxy”) za jedno poslepodne u nekoj dalekoj provinciji. Ime ovog reditelja je Džejms Grej (James Gray), a njegova američko-srpsko-svetska situacija odvela me je u direktno suočenje sa njegovim novim blagajničkim debaklom, filmom “Izgubljeni grad Z”.
Negovi raniji filmovi prolazili su slično. Kada nekoga pitate da li zna neki film ovog reditelja, verovatno će reagovati na naslov “Mi posedujemo noć” (“We Own the Night”). Ostali naslovi su takođe zanimljivi, uključujući i njegov formalni debi, film “Mala Odesa” (“Little Odessa”), nagrađen u Veneciji 1994. godine.
Sve bi se reklo da je po merilima starog i novog kontinenta ovo uspešan filmski stvaralac! Kako to da onda nema topli dom?
Vozeći se nazad iz bioskopa, razmišljam. Trajanje oko dva časa, film dobro drži pažnju. Sala je bila sasvim prazna i, osim nekog lika koji mi je dva puta uperio baterijsku sa mobilnog u lice, sve je bilo super. Film je u nastajanju, od ideje, trajao preko osam godina, i Grej ga se seća kao projekta od koga se mnogo puta odustajalo i za koji se pitao zašto mu je uopšte i ponuđen! Činjenica je da nije ranije režirao ovakav tip filma, posebno ne u džunglama!
Ipak, postoji nešto kod Greja, barem sudeći po njegovim javnim stavovima, što neodoljivo podseća na glavnog lika iz “Izgubljenog grada Z”. Film nam otkriva britanskog oficira prosečne karijere i “flekavog” porodičnog imena. Bez “pleha” na grudima i potomak raspikuće, kockara-alkoholičara, Persi Faset (Percy Fawcett), pokušava da izbori socijalni status u moćnoj britanskoj imperiji, u sam osvit 20. veka.
Oseća da su godine za dokazivanje na izmaku i prihvata zadatak kartiranja sporne granice Brazila i Bolivije. Tokom susreta sa zelenim divljinama Amazonije, upoznaje sopstvenu opsesiju da nađe navodni izgubljeni grad, skriven u neistraženoj džungli. Ismevan od strane javnog učenog društva, Persi dosta podseća na samog Greja, ili možda svakoga koje bar jednom poverovao u nešto u šta većina odbija da poveruje. Šta se dalje dogodilo sa Persijem pokvarilo bi gledanje filma, pa je prikladnije da pređem na Greja.
Istinit, ali pomalo ogorčen ton kojim je Grej nedavno saopštio da se, uprkos “velikim” filmovima, muči finansijski, dovodi do raskršća uzaludnosti bavljenja nečim pametnim u današnje vreme. Pojmovi veličine produkcija u Americi su relativni i Grejevi filmovi nisu ništa spram mejdžor boks ofis hitova, ali ne mogu se oteti utisku da su mu filmovi veliki i u svakom smislu autorski! Bilo bi besmisleno, gledano sa ove pozicije, ipak premašuju trideset miliona dolara.
Zanatski su precizni i tačni, glumački sjajno izvedeni i, moram dodati, vrlo poetični vizuelno. Poslednja dva su snimana majstorskim okom Darijusa Kondžija (Darius Khondji), koji je snimao neka od ikoničnih dela svetske kinematografije. Kako sam reditelj kaže, koristi se referencama slikarskih pravaca i snažno zadržava autorstvo. Takav način rada zahteva i od svojih saradnika i mora se priznati da rezultat ne izostaje.
Prilično noblesan pristup, moram reći, i slučajno veoma blizak ideologiji njegovog poslednjeg glavnog junaka. Iz ugla stvaraoca, pitanje je da li veći komfor nudi pomenuti način na koji Grej radi ili učešće u kampanji nekog mejdžora, gde kao kusur ispadaju Ferari i Bentli? Treba dobro razmisliti o ovom pitanju, jer Ferari i jeste od pleha, baš poput odlikovanja, a sloboda stvaralaštva, danas drži čoveka jednom nogom u zatvoru, a drugom odmah do prosjačkog štapa.
Sve ovo na mene deluje dosta demorališuće, ali jednovremeno i utešno, jer potvrđuje da se ni u Americi, svemoćnoj spasiteljki slobodnog sveta, zapravo ništa slobodno ne može uraditi! Tačnije, može, ali onda nemaš gde da spavaš! Strahuješ šta će biti sutra i da li će ti produkcija, koja i sama klimavo stoji, zameniti projekat nekim jeftinim rimejkom uz koji zaposleni dobijaju po Maserati. Čarobnost statusa modernog društva jeste crvenilo nadograđenih noktiju sa dijamantima naspram crvenila novog ljubimca koji spava u garaži.
Ne znam koliko je dosledno knjizi po kojoj je sniman film, ali zaista lepo deluje pitanje nas belih ljudi o civilizovanosti divljih plemena sa kojima se Persi susreće. Sa jedne strane, tu su prestiž i činovi, kao i porodično ime, a sa druge strane ljudožderstvo nad zamađijanim i posrnulim pripadnikom indijanskog plemena. Dosta različito i osuđujuće, osim kada se ovakvo zverstvo stavi u poređenje sa jednom od bitaka Prvog svetskog rata, u kojoj pomenuti lik učestvuje kao oficir.
Preko juriša “na pištaljku” i jurišanja na kišu olova, u zamenu za kišu zlatnih značkica, samo je potpomognuto bojnim otrovom koji se pušta da pomori one koji bi možda i preživeli! Leševi u rovovima izgledaju kao skeletalna strašila, i sve to u cilju očuvanja civilizacijskog uspona, okićenog balovima na kojima se nameštaju pozicije i kroje sudbine. Posmatran ovako, Grejev film hladi kičmu do ispod nule.
Možda ne preteranom genijalnošću, jer ovakve smo filmove i ranije gledali. Oni sada polako nestaju, baš kao i zanos glvnog lika. Persi na kraju odlazi sa u finalnu potragu za izgubljenim gradom, žudeći da ispuni svoje nove ideale, koji su zamenili očekivano tapšanje po ramenu uz brendi i cigare. Ne znamo da li je uspeo, ali je važno da vidimo da je pokušao i da se u tom pokušaju odrekao merila socijalnog statusa britanske imperije, jedne od prestonica tadašnjeg sveta.
Dobri Džejms Grej možda bezrazložno navodi kao činjenicu da nema kuću kakvu želi. Znamo da nikada neće dospeti na MTV Cribs, jer nema sedamdeset pari cipela i jedanaest Ferarija. Odabrao je da živi teško, ali i da veruje u ono za čim traga! Menjajući nametnute ideale onim istinskim i unutrašnjim. Najdamo se samo da neće završiti poput Persija Faseta, negde u džungli.
Ovaj film neće mnogo zaradti, to je sigurno. Verovatno se neće ni sam isplatiti, a to je šteta. Danas, kada se medalje kače svima, a mnogi ih uzimaju sami, kako im se ćefne, treba tragati za “nevinim grudima”, gde može da se nabasa na iznenadnu i neočekivanu hrabrost i kvalitet. Pored traganja za filmovima, treba tragati i unutar sebe, jer šta je opsesivna potraga za neotkrivenim, do potraga za samim sobom!
Ali treba i voditi računa, jer i hrabrima i pronađenima, potrebno je mesto da prespavaju!
