Večno pitanje koje povremeno uzme oblik tega. O čemu da pišem? Stignem tako sa vremenskim zaostatkom do filma “Heksou Ridž” (“Hacksaw Ridge”), poslednjeg ostvarenja Mela Gibsona. Gledanje sam odlagao, ispostaviće se iz opravdanih razloga, a onda me iz nebuha udari filmčić-šamarčić, koji pored svojih rupa hrani nadu da ćemo se još zabavljati putem televizije ili bioskopa.
“Rakka” zvuči kao da je u Siriji, ali je to zapravo naslov novog kratkog filma Nila Blomkampa (Neill Blomkamp), reditelja proslavljenog “Distrikta 9” (“District 9”). Nakon otimačine oko nastavka “Ejlijena” (“Alien: Covenant”), Blomkamp se osamio u zanimljivoj ideji. O tome ću, iskreno se nadam, još u budućnosti pisati, ali sada samo u kratkim crtama.
Oats Studios je njegova nova producentska kompanija, koja na nišan uzima krupnu zver sadašnje filmske i TV mutacije, pokušavajući da u njeno staračko srce uputi projektil. Hrabro, druže Nile, ali da li i izvodljivo? Idemo malo unazad.
Svojevremeno je i “Distrikt 9” počeo slično. Kao vinjeta od 15 minuta, koju su Nil i Šarlto Kopli (Sharlto Copley) zajedno uradili u Južnoafričkoj Republici! Dobar odziv privukao je pažnju velikih, među kojima i Pitera Džeksona (Peter Jackson). Sada nema Koplija u nekoj ulozi, što mislim da je šteta. Utešno, sada je tu poznata lovkinja na karakondžule iz svemira, Sigurni Viver (Sigourney Weaver).
Izvinjavam se Melovom ratniku bez puške i pažnji koju sam mu oduzeo. Kada je sačekao ovoliko, neka sačeka još nedelju dana. Dobiće zasluženi osvrt na svoje delo i na ratnu dramu u fikciji! Trenutno je na snazi uzbuna usled invazije gušterolikih i posebno zlih vaznemaljaca!
“Rakka” je čudna forma na prvo gledanje. Složena iz tri dela, koja nam nude pocepane fragmente evidentno ogromne priče. Skoro da je to napredni trejler za jedan paralelni univerzum. “Rakka” može preuzeti i oblik prvog filma u potencijalnom serijalu, za slučaj da niko od bogatuna ne zagrize da plati celovečernji film. Što je fini plan B.
Označena kao Vol. 1 (rolna 1), slobodno možemo očekivati i Vol. 2 do Vol. n, što u srcu izaziva radost. Svaki od tri segmenta počinje sa tajmkodom i nekim test ekranom, ali da ostavim na stranu te pomalo šećerne “find footage” elemente – gušteroliki vanzemaljac, koji u prvoj sceni puškom tera ljude u ogromnu svemirsku dušegupku, toliko je gorak, da ni pomenuta šećerlema ne kvari bljutavost njegove krljušti! Sjajno! Idu ljudi poslušno u komoru. Idu i deca, a bogami i žene! Polako i pokorno ulaze bogalji u svemirski brod, odakle dopire flurescentno zeleno svetlo!
Ženski narator šaputavog, ali prkosnog glasa, nam govori u šta smo to dospeli kao ljudi. Stigli su daleko superiorniji vanzemaljci, sistematski uništavajući našu civilizaciju. Toliko su zli da su čitavu Ajfelovu kulu prekrili leševima koje čereče lešinari! Pored napredne tehnologije, kojom su nas lako desetkovali, njihova moć se ogleda u tome da mogu da kontrolišu ljude posredstvom telepatije. Užas i potpuna destrukcija, bez ikakve nade, sjajno predstavljeni kroz ukrštene poglede reptilijanca i devojčice koja hipnotično gleda u krljušt i njegove vibrirajuće izrasline na vratu.
Čovečanstvo je osuđeno na svoj kraj. Osvajači posredstvom svoje nejasne bio-tečne tehnologije grade instalacije za teraformiranje, ispumpavajući metan u atmosferu i preuzimajući je u potpunosti. Pored tih instalacija, preživeli ljudi odmah umiru ukoliko nemaju kiseoničke maske! Preživele deportuju u centre za ispitivanje i egzekuciju, gde su gomile kostiju tolike da scene iz Terminatora i Los Anđelesa budućnosti izgledaju smešno. Ali, šta to pored naše plave planete žele ti zeleni gušteri sa četiri ruke? Da nas pobiju?
To vidimo da im neće biti problem. Shvatamo da ovi okupatori iz vasione tragaju za nečim što ni oni sami ne shvataju. Začudna epizoda, u kojoj se jednom od humanih boraca za slobodu ukazuje anđeosko biće iz neke druge dimenzije, postavlja pitanja. Eksperimentišući na primercima koje njihovi naučnici ostave u životu, reptilijanci pretpostavljeno tragaju za tom nekom našom posebnošću i odnosom sa “anđelima”. Čvrsto stegnuto klupko, koje može divno da se odmotava unedogled.
Sada nastupa jedna bljutavost, jedina zbog koje sam razmišljao da li da poklonim pažnju kamaradu Blomkampu ili komandantu Melu (Gibsonu). Poznajući prilike u industriji, kao i to da Kamarad mora nešto da prezalogaji, odlučujem se ipak da nastavim da uživam u ponuđenoj viziji kraja sveta, uprkos američkim zastavama koje se slobodno vijore sa transportera pokreta otpora. Frustrijajuće je što ovakvo dodvoravanje postoji, jer u ogromnoj meri prebacuje priču sa bitke čovečanstva za egzistenicju na bitku Amerikanaca za spasavanje čovečanstva! C’mon, Nile, pa ti si bar afrikaner?! “Do not go gentle into that good night!” ili šta god od poezije odabereš! Bolje da si na zastavu stavio lik Sigurni Viver sa puškom iz “Elijena”. Nju bi pratilo celo čovečanstvo!
Nego, da ne serem više po zvezdicama i prugicama, tako je kako je. Treba pomoriti vanzemaljce i oterati ih nazad u svemir. U sredini filma vidimo da očaj borbe zahteva čak i vabljenje vanzemaljskih patrola živim ljudskim mamcima! Moram dodati – ženskim! Što je fenomenalan iskorak iz usiljene korektnosti, koja nas udavi gore od metana. Scena u kojoj devojka, opasana eksplozivom, služi kao moguća obmana za ciljanu detonaciju uništenja, sjajna je i potresna. Smešta ženu nazad u heroinu koja ćebetom pokriva tenkovski vizir okupatora!
Takođe, vidimo da i vanzemaljci posežu za sličnim “lažna zastava” manevrima, implantirajući svoju naprednu tehnologiju u političare i praveći od njih dronove! Gde baš nađoše političare!? Njima narod slabo veruje i u situacijama kada nema leševa obešenih po visokim zgradama megapolisa! Sve bolje od boljeg!
Ljudi pružaju otpor i suprotstavljaju se, kao i uvek! Takva nam je priroda. Prkosna i puna inata. Ješćemo bubašvabe, hleb u čijem brašnu je piljevina drveta, ješćemo ako treba i jedni druge, ali nećemo dati ni miligram inata ili želje za životom. Na slobodi su psihopatski promanijaci, ubice i sadisti, svi tu da zagorčaju život poganim reptilima. Unutrašnji sukobi u pokretu otpora i pitanja morala mogu se potegnuti lakše i brže nego ikada. Plodno tlo za fino razmišljanje, dok civilizacijski časovnik još uvek kuca.
Deca pune okvire automatskog oružja, koja veštiji odrasli popravljaju i modifikuju. Neodoljivo sve podseća na scenu budućnosti iz “Terminatora”, slučajno jednu od meni omiljenih. Ako imam šta zameriti, da ne cepidlačim, dodao bih svemu još malo musavosti. Po scenografiji i po facama aktera. Prljavštinu, čireve i crvenilo u očima. Možda bi se onda tinejdžeri u Americi poplašili, pa…ma da ne pričam više.
Gušteri su jako strašni. Nehumani i preliveni tim svojim tečno crnim sranjem, izgledaju fenomenalno! Sa sve onim perajima oko vrata. Tehnologija koju poseduju prosto je genijalna. Tečno metalna i po potrebi amorfna ili kao čelik čvrsta. Nesavladiva i nedokučiva, čak i za najučenije i najpametnije zemljane. Istinski uznemirujuća oružana superiornost, u kombinaciji sa telekinetičkim moćima, zaista stvara ambijent bez naslućenog puta kojim ćemo izmaći uništenju!
Da li zbog vulgarne analogije sa repltilijanskim osvajačima ili zbog toga što se bez svemirskih agresora i sami trpamo po kamionima koji guše do smrti, smatram da je ovakav izraz došao u pravo vreme. Neće se niko opametiti ovim analogijama, niti će dečica uz TV povezati guštere sa bootcamp tegloglavim majmunima koji drže u okupaciji petinu sveta. Nema ni veze! Želim da gledam ovaj film. Ne, ispravka, želim da gledam seriju, koja traje dugo i predugo! Jedino ne znam kako želim da se sve završi!?
Da li humanim odbacivanjem guštera u prostranstva svemira? Ma jok! Bolje je za kraj videti zemlju obavijenu u metan i crni tečni metal. Kamarade Blomkamp, vrlo dobar potez. Možete nastaviti dalje.
