Zaluta rat iz stvarnosti ponekada na papir ili na platno, pa plaši ljude i izvan zbilje. Valjda zbog tog naknadnog straha ili uzbuđenja, ljudi beleže svoje i tuđe dogodovštine iz ubistvenog ludila koje zovemo nastavkom politike drugim sredstvima!
Možda jedni to rade da bi drugi bili pametniji i ostavili se rđavih rabota? Nisam siguran. Ljudi toliko brzo zaboravljaju istinu i, predajući se ovim naknadnim uzbuđenjima uz klimanje glavama, upijaju sadržaj ratne tematike, uživajući u još jednoj muci bez koje čovečanstvo još uvek ne može.
Zašto ljudi uopšte dozvole da ih ponese ovakvo ludilo?
Kako godine odmiču, teže mi pada suočavanje sa destrukcijom, ali i dalje okolo lebdi pitanje – zašto se sve to dešava i zašto se uvek o tome sa čudnim divljenjem priča?
Rat je dobar biznis. Bilo za one koji donose odluke i direktno profitiraju dok on još traje, ali možda i kasnije, za političare i njihove odane stvaraoce, umetnike i sve one koji od pričanja, pisanja ili snimanja o ratovima zarade popularnost ili platu. Dobre novce daju ovi što bi da se još malo okoriste, opravdaju ili sporom masažom pripreme ljude na novo razvrstanje na žito i kukolj.
Dugo nije bilo filmova ove tematike, pa mi na listi za gledanje naiđe jedan iz 2016. godine. Oklevao sam, uveren da neću biti pametniji ako vidim kako je prošao momak koji je iz sebi znanih razloga požurio u borbu, sam sebe lišivši prava da pošteno uzvrati, ali u nedostatku sadržaja…
…pogledao sam ostvarenje Mela Gibsona, “Heksou Ridž” (“Hacksaw Ridge”)!
Interesantno! Pogotovo ako se uzme u obzir da čovek slepo odan principu nije uzeo pušku u ruke, čak i nakon svih užasa koje je iz prve ruke video! Nego, nešto tu nije u redu. Ovo nije film o ratu i tome kako on menja ljude. Ovo ispada da je film o ratu i usamljenom primeru koji se u njega upustio, ali samo do mere do koje je želeo! Eto, vidite da se može aktivno ratovati i bez ispaljenog metka. Ha!
Priča našeg junaka vodi film na antiratnu stranu, jer je “Heksou Ridž” okarakterisan kao film sa takvom porukom. Film koji govori o spasavanju života, radije nego o uništavanju, što i sam junak na platnu navodi da je motivacija. Iz gledalačkog iskustva, čak i antiratni filmovi vrlo lako skliznu u tihe pamflete propagandne mašine, koja kaže da to nije baš lepo i plemenito, ali mora da se ubija kada država kaže tako.
Pitam se onda da li uopšte treba prenositi iskustvo nekog jezivila u kome ljudi masovno uništavaju jedni druge, obmotani zastavama i blistavim ordenjem? Da li takve informacije i kako mogu doprineti razumevanju da je sve to jedno veliko sranje koje prihvatamo kao normalno? Verovatno ne!
Mel Gibson je još jednom dokazao da je dobar reditelj. Mnogo veći nego mnogi koji se u slične rabote petljaju. Svoj je čovek i mahom je snimao na načine koji idu mejnstrimu grubo uz dlaku, ali u ovom filmu…pitanje je! Slutnja dolazi od nezavršenosti glavnog lika, koji tako nastavi da nosi svoju ideju prezira prema destrukciji, čak i kada mu se čovečija glupost zvonko obija o glavu u celoj drugoj polovini filma. Zar je snaga jednog zilota tolika da kroz sve prođe bez i jednog kamena spoticanja!? Sila rata ga nimalo ne menja?
I to sve zbog odluke koju kasnije vidimo u flešbeku, gde ljutit nasrće na oca i pret mu da će ga ubiti! Porodični raskol, koji se reflektuje na visoku principijelnost sve do sukoba izvan granica pameti, ogledanog u drugom svetskom ratu. A zašto si onda uopšte i išao u rat? Zar svojim neodlaskom ne bi spasao još neke živote, ako je to poenta? Prilično mutna voda, koja nekako iz selendre u Americi odjuri na vulkanski atol u Pacifiku.
Uporediću ovo sa mojim omiljenim i tvrdim istinskim antiratnim filmom. U filmu “Idi i gledaj” (“Иди и смотри”) Elema Klimova glavni junak od samog početka juri za puškom i borbom. Ruski momčić hoće da nosi pušku, ovaj Amer neće – lep kontrast. Tokom celog filma, ni Rus ne ispali nijedan metak, ali pokrenut pirom užasa koje na svom filmskom putovanju iskusi, tek na kraju kukavički-mahnito krene da ispaljuje hice u Hitlerovu sliku u blatu! U sliku!? (Čitaj: Zato je to film, a ne stvarnost). Ipak, zaustavlja se i okleva da povuče obarač kada shvati da je pred njim samo jedno bezopasno bepče u majčinom krilu!
Možemo misliti bilo šta, ali ovo je dubinski razvoj lika na platnu, i podvlačim na platnu, jer ovde je reč o filmu, a ne o stvarnosti! Lepo bi bilo videti neki sličan razvoj kod Gibsona. Neko dvoumljenje ili preispitivanje religijskog principa, koje u kraterima punim ljudskih organa sigurno nije isto kao u pastorali, gde daščana crkva krstom para plavo nebo!
Slušao sam priče da su i ateisti i komunisti, kao i mnogi drugi ljudi od principa, brže od šrapnela ili očnjaka stražarskog vučjaka, menjali orijentaciju i ubeđenja, barem nakratko!
Ponovo se svi vade na istinitost događaja. To je podcrtano i na kraju, dokumentarnim snimcima kakve koristi i Spilberg (Steven Spielberg) u “Bandi braće” (“Band of Brothers”) i “Šindleru” (“Schindler's List”)! Ovo nije dokumentarni film, a taj lik samo u dubini svoje glave zna šta je sve pomislio dok je, puzeći, nosem trljao creva svojih drugova, a mi to umećem režije treba da vidimo i čujemo, jer gledamo film.
Superčoveka gledamo u drugom filmu. Supervernika i ratnika bez puške i trunke dvoumljenja, gledamo u ovom! Istinski pripadnik više rase, ali dosledan da pomaže u velikoj borbi koja i dalje služi da sakati ljude, i pri tome je po karakteru osvajačka, jer se već dešava na teritoriji druge države! Jezivila koja spravimo jedni drugima napadaju tamo gde najviše boli. Valjda je to normalno i ljudski? Ako je ljudski da se tamanimo kao blesavi, onda barem da vidimo i kako to rat menja ljude ili kojim načinima mu se ovi malobrojni suprotstave.
Mnoštvo je filmova koji prikazuju manje romantičnu stvarnost oružanog konflikta. Koji ne glorifikuju užas čovečijeg delanja. Nema ničega vidno propagandnog u njima, mada, kada se malo bolje pogleda, nema ni ništa što eksplicitno osuđuje ili kažnjava. Memoari, biografije i ostale heroizmom obojene pisanije ostavljaju zaključak samom čitaocu, a to je opasno, jer čitalac ili gledalac percipiraju to iz tople sobe. Delo protiv rata možda mora rat istinski prezirati i jasno osuđivati?
Čast onim izuzetnim sa kojima se nisam susreo, ali izdvajam pomenuto Klimovljevo delo. Možemo da gledamo mi do sutra kako neki klinac bez nogu kuka za svojom majkom na vulkanskom kamenu atola u Pacifiku, kada se na kraju sve svodi na priznanje da su junaka bez puške svi u jedinici pogrešno procenili. Pitanje iz Spilbergovog “Rajana” (“Saving Private Ryan”); “Jesam li živeo dobar život”? Jesam li zaslužio, jesmo li te precenili ili podcenili?
Ako treba publici ponuditi uvid, onda treba izostaviti besmislice koje često zalutaju i sve zas*ru, pa sve dobije boju ispiranja i pravdanja. Nenošenjem puške, junak “Heksou Ridža” spasao je četrdeset i sedam ljudi. Zanimljiva priča, ali možda preslaba da se o njoj ovoliko “peva”. Zašto ih je spasao? Da još malo trule u paklu pacifičkog teatra? Da se bore neki drugi dan i ponovo ubijaju Japance? Povući obarač i ubiti Hitlera kao bebu ili ostati dosledan i prezreti i misao o ubistvu?
Ipak je rat biznis, a danas je i prilično unapređen, barkodovan i zapakovan u šarene kutije, radije nego u maslinaste smrdljive sanduke. Kada ga nema u tom obliku, ima ga u obliku opravdavanja, reklamiranja ili najavljivanja.
Da li se istinski antiratni film uopšte i može snimiti? Možda i ne može, jer samo pričanje o ratu, kao nečemu toliko moćnom da se “mora” dogoditi i da se posle o tome mora govoriti, kuje ga u zvezde koje je teško skinuti sa neba. Možda sa snimanim treba montirati materijale dokumentarno snimljene, jer na njima postoji jedna velika razlika u odnosu na materijale “realnije od realnosti”, svojstvene načinu današnjeg snimanja.
Pričao sam sa ljudima koji su mnogo toga preturili preko grbina. Neki od njih su mi skrenuli pažnju na nešto što sada neizostavno gledam na dokumentarnim snimcima. U stvarnim situacijama se vidi istinska muka u očima tih ljudi, koji povremeno bace pogled prema kameri. Čuje se to pitanje “čemu sve ovo?” i “dosta bre više!”.
Vins Von (Vince Vaughn), Tom Henks (Tom Hanks) i ostali momci i devojke, koji strogo dižu obrvu pred neprijateljima, nikada neće moći da odglume takav strah. Do sada ga nisam video nigde, osim u dokumentarcima, i možda u “Idi i gledaj”. Taj strah koji u očima ima Aleksej Kravčenko, glavni glumac kod Klimova, imaju i ljudi na bojištima.
Doduše, izostavio sam jedan bitan detalj koji ovo objašnjava: na snimanju su, zbog realizma, na njega pucali bojevom municijom! Verovatno je u tome stvar. Banda crvena!
