Još uvek nisam sakupio dovoljno hrabrosti da se upustim u dublje analiziranje izreka i psovki koje čujemo u svakodnevnom životu. “Živ sam se pojeo”, kao opis prekomernog kajanja ili poniznosti, samo je jedna od mnogih ludorija izrečenih sa potpuno drugim smislom i nije dospela na top listu ni po grozomornosti ni po učestalosti upotrebe. Izreke na koje mnogi prevrću očima su uglavnom vezane za oralno, analno i seksualno zadovoljavanje (kažnjavanje) uopšte. Zašto je i koliko strašnije biti j*bač nekoga ili nečega nego se naslađivati sopstvenim mesom, i još dodajem, živim???
Vernim čitaocima, moram se izviniti za odstupanje. Šlagvort mi daje film “Sirovo” (“Raw”), kao jedan pristojno upakovani kanibalistički pristup, koji nudi dosta toga što ne viđamo svakoga dana. Pravi moderni “come of age” film, sa razlikom da se u njemu dogodi i nešto zabavno. Potonuće glavne junakinje u dubinu sebe, davljenje u iskušenju porodice i društva, nagutavanje formalnom i neformalnom edukacijom, naslađivanje sveopštim prihvatanjem homoseksualizma i, naravno, dezertiranje kanibalizmom!
Ove teme uglavnom vire iz svakog intelektualizovanog frižidera, najedajući nas svojom bljutavošću do povraćanja. Osim… neću da kritikujem, verni moji čitaoci, neću ni da hvalim film “Sirovo”. Pogledajte ga pa sud donesite sami. Danas, ignorišući vaše apetite za hvalospevima nebuloznih sadržaja, ja hvalim samo kanibalizam!
Ritualan ili nužan, kanibalizam se fino ustoličio u našoj kulturi bez ikakve namere da je ikada napusti. Sakrivajući se iza debele plišane zavese, on povremeno vrisne na nas, podsećajući nas šta smo mi to zaista u dubini. Na filmskom platnu, gde mu možda jedino i jeste mesto, propraćen je ponekada prefiksom banalnog. Glupost! Kanibalizam je duboka crna voda humane psihe, u koju se ja plašim da uđem! Zagaziću ovaj put samo malo, uz priznanje da postoji mnoštvo izvanrednih fiktivnih predstava na ovu temu, uz to i baš strašnih. Ali ko kaže da je reč samo fikciji?
Jedan od najvećih strahova razumnog bića jeste da bude pojedeno živo! Ovakvi strahovi su urezani u naš genetski kod još od kada su naše pretke džinovski Smilodoni u praistoriji komadali svojim čeljustima. Bilo da je reč o “poslednjem” ručku zverke ili nekom kastrirajućem sakaćenju, koje posle može da pokrene osvetu i finalnu smrt (Mobi Dik), biti živ komadan i žvakan deluje stravično. Da li čin mučne smrti ili samo banalnost, da ste nekoj karakondžuli, uz svaki atom sopstva i misli, vi zapravo samo hrana. Biti proteinska inekcija do naredne prilike, baš je nečasno i ponižavajuće. Dovoljno da postane kult.
Beštije jedu da bi se prehranile. Međutim, kada se u to sve umeša ljudska budalaština, pomešana sa neutoljivom ljubavlju prema magijskom, dobija se ritual. Poniženje drugih uz trijumf, smeštanjem u gornju poziciju lanca ishrane. To je čin jedenja, obogaćen voljnim nivoom. Verovanja da će se konzumiranjem nečijeg mesa preneti mudrost, hrabrost ili magijske sposobnosti pojedenog moramo tražiti u nekom vidu razuma. Istog onog koji bi nas trebao razlikovati od zveri. Ritual ispijanja ljudske krvi ili javno glodanje noge nesretnika istovetne vrste, ali iz drugog plemena, kako bi se povećala potencija i vlast nad zemljom, ženama i suparničkim stadima još je jeziviji!
Ali, šta ako razum krije zlovolju veću od pretpostavljene? Možda to i jeste jedini cilj ovog rituala? Da protivnik, pored poraza, treba da očekuje i da bude sveden na niži stepen lanca ishrane? Umesto da ga plašite zavisničkim kreditnim odnosom u trajanju od dva ljudska života, vi ga prepadnite da ćete ga pojesti i to naočigled njegove porodice i plemena! Dosta zgodno i ubedljivo!
Primeri kanibalizma iz nužde preživljavanja, poput izgubljenih ekspedicija ili čuvene avionske nesreće u Andima (film “Alive”) nisu manje groteskni, ali bi do neke mere mogli biti razumljivi. Ipak je u pitanju preživljavanje, kao ultimativni nagon. Posegnuvši nazad do razuma, oko koga se sve krije, u njemu treba potražiti i granice egzistencije “po svaku cenu”. Ova tema maestralno je dotaknuta u romanu “Put” (“The Road”) Kormaka Makartija (Cormac McCarthy). Scena gde otac i sin nabasaju na ispečene bebe. Na bandu primitivnih preživljavača, koji će “radije druge jesti, nego ostati ljudi”.
Od “Saturna”, koji ždere svoje dete, sve do “svežeg” filma “Raw”, koji koristi kanibalizam i devičanstvo kao simbole zbunjene orijentacije u današnjem društvu, preko odličnih antologijskih ostvarenja poput filma “Kanibal holokaust” (“Cannibal Holocaust”) Ruđera Deodata (Ruggero Deodato) ili “Tomahavk od kostiju” (“Bone Tomahawk”), kanibalizam se bori za svoje horidno i tragi-komično mesto u našoj kulturi. Ne dotičući čin seksualizacije kanibalizma, kao kod Pitera Grinaveja (Peter Greenaway) u filmu “Kuvar, lopov, njegova žena i njen ljubavnik” (“The Cook, the Thief, His Wife & Her Lover”), jedenje drugog čoveka pod prisilom, u neznanju ili radi pukog zastrašivanja oproban je recept da se publika izmesti iz šina.
U rasponu od niskobudžetnih slešera, preko komedija i kvazižanrova, sve do ozbiljnijih bezobrazluka koji liče na stvarnost, kanibalizam se proteže do situacija u kojima sopstvenu vrstu svodimo na “hranu”, preneseno ili bukvalno.
“Ko proba ljudsko meso, ništa mu više nije isto!” može se tumačiti i kao “Ko se jednom okoristi o druge, više nikada neće želeti to da napusti!”
Kada se jedna grupa bića toliko izdigne iznad druge, da od njihovog mesa živi, ona zasigurno mora ojačati, možda i mutirati u superioran oblik, koji na kraju zaslužuje da jedini preživi. Dokle to seže instikt za samoodržanjem i dominacijom nad drugima? Na zastrašivanje ždranjem i spuštanjem na najniže slojeve u lancu ishrane. Da li do gajenja radi puke ishrane? Ili možda do istrebljenja? Možda, ali koga onda na kraju pojesti?
