Volim da pišem o potcenjenim filmovima. O klasicima je uglavnom sve rečeno, o lošim filmovima je najbolje ne govoriti mnogo i na taj način im uskratiti javni prostor koji ionako ne zaslužuju, ali o filmovima koji su na neki način oštećeni uskraćivanjem zaslužene pažnje potrebno je govoriti. Time, makar mali deo te kosmičke nepravde možda možemo ispraviti. I tako dođosmo do ovog naslova…
I neko će reći, ok, zašto misliš da je potcenjen film koji je nominovan za četiri Oskar kategorije (i to značajne), a osvojio dva, i na IMDB-u ocenjen sa sasvim korektnih 7,8? A ja ću reći, pa…zato što uprkos sasvim pristojnim dostignućima i opravdanom validacijom od strane Veća mudrih otaca (Akademija, pobogu) on nekako nije pronašao svoj put ka slavi koju zaslužuje. I rešila sam da pomognem.
Interesantna činjenica je da je ovaj film, takoreći, izronio niotkuda. Bar sa stanovišta pretendenata na velike stvari. On je sinergija slučajnosti i mnogo prvih puta. Finansiran sa skromnih 8 miliona, što je u filmskom svetu sića, zbudžen u dva meseca snimanja, tamo neke 2005. godine, potucanjem po Arizoni, Novom Meksiku i Kaliforniji, rađen po scenariju prvi put oprobanog pisca, čija je inicijalna zamisao bila da film u potpunosti sam producira i snimi… Koliko simpatičnih detalja prate tehnički razvoj ovog ostvarenja, pa to je naprosto sjajno!
Zatim, kad spomenuh taj scenario… nepretenciozno, duhovito, inteligentno… tečno… može li bolje u svetu tragikomedije? Kada imaš film o običnim ljudima, običnim pričama u običnim okruženjima, kvalitetan scenario i kvalitetna gluma faktički su sve na šta možeš da se osloniš. Opet, biću dosadna, ilustracija ove teze dobija svoj puni značaj u našem primeru. U priči o običnim ljudima razvijeni su vrlo dopadljivi i autentični karakteri. Upečatljivi do besvesti i sa savršeno raspoređenim ulogama članova jedne disfunkcionalne porodice.
Sve počinje sasvim neočekivanom pobedom osmogodišnje Oliv na lokalnom dečjem takmičenju lepote, što je kvalifikuje za dalje učešće i njenu porodicu vodi ka velikom izazovu – kako omogućiti njeno prisustvo kroz par dana par država dalje, u Kaliforniji. Problem je, zapravo, u hroničnom nedostatku novca, vremena, i ruiniranim odnosima među likovima, koji otežavaju i mnogo kraće interakcije među njima već veoma dugo vremena. Zajedničko putovanje, na koje su iz praktičnih razloga, ovih ili onih, svi primorani da idu, preti da sve do temelja uništi, jer je spoj ovih temperamenata sam po sebi tempirana bomba.
Baš tih dana, Olivina majka Šeril je dovela iz bolnice svog brata Frenka na oporavak kod njih, nakon njegovog pokušaja samoubistva, čiji motivi, seksualna orijentacija i potreba za otvorenošću dodatno talasaju nemirne odnose. Njen muž Ričard bori se sa izazovima života na svoj način. On je osmislio neki psihološki, zapravo, više samorazvojni metod, koji bi trebalo da pojedinca unapredi od životnog gubitnika do pobednika igrom percepcije u 10 koraka, i pokušava prodati tu ideju i od nje stvoriti trajni izvor prihoda.
Dok živi svoj pristup, konstantni izazov mu je njegov cinični otac, čija percepcija stvarnosti je i sama vrlo zanimljiva. Dok racionalizuje zašto je društveno prihvatljivo da stara osoba konzumira heroin, sasvim neočekivano on postaje izvor životnosti, sjajnih kvota i dobrog humora u vrlo melanholičnoj atmosferi. Na sve to imamo konstantno, vrlo snažno prisustvo njegovog unuka, a Olivinog brata Dvejna, koji se sa stvarnošću bori na svoj način – samonametnutom ćutnjom kao zavetom do ostvarenja ličnih ciljeva.
I tu je ta mozgalica – sve ove kreature treba da se pronađu i razumeju negde uz put. Ovde zapravo imamo ozbiljne patologije u skroz duhovitim, čak šarmantnim i naoko bezazlenim oblicima, baš kao u svakodnevnom životu.
Još jedna snažna asocijacija na realnost koju filmovi teško ili nikad ne uhvate je snaga neverbalnog elementa. Emocionalno najintenzivniji trenuci postignuti su bez zvuka, doslovno. Bez razmenjenih reči, često bez propratne muzike, samo vrlo rečita vizuelizacija i zvuk stvarnosti koji pulsira među njima. Da li se radi isključivo o umešnosti glume ili su igrom slučaja spojeni glumci vanredno kompatibilni ili sve zajedno, teško je reći. Ono što je bez sumnje jeste da su kreirali snažnu energiju bliskosti i prirodnosti u svojim interakcijama. Svakako, sjajno je kad ne znaš šta iz čega proizilazi – gluma iz scenarija ili obrnuto. Ovde imamo savršeni balans oba. Bio je to ples talenta i reči, just beautiful!
Plot twist pokriva deo kad govorim o nepretencioznosti i prirodnosti. Ne treba ti ništa epsko da bi dobio taj kreativni bum. Ne, ako znaš šta radiš. Scenarista je definitivno znao, zbog čega je i dobio čuvenu figuricu – držao se onoga što je istinski važno i, naravno, poentirao. Dok govoriš o disfunkcionalnosti svakog lika ponaosob, sa dozom cinizma i naznakama sentimentalnosti, o putovanju na dečje takmičenje, teškoćama na tom putu, neimaštini, beznađu i različitim načinima borbe sa istim, zapravo govoriš o porodici, o suštini, o tome koliko malo je potrebno da se premosti provalija srušenog poverenja i prekinutih interakcija…
Put, samospoznaja, samorazvoj, odrastanje, identitet, zrelost, razumevanje, prihvatanje… uz samo malu dozu crnog humora i mnogo duhovitih kvota i replika. Neću pričati o tehničkim detaljima, dobrim kadrovima, kojih ima i koji su sami za sebe vrlo rečiti. Neću pričati o fotografiji, muzici, ni režiji, jer ovo nije takav film. Ovde treba da vidimo jednostavnost i transparentni “low budget” u realizaciji dobre ideje, savršenstvo totalnog minimalizma, kako je manje stvarno više kada se na dobar način upotrebi… Treba da vidimo stvarno značajne poruke u krajnje zabavnoj formi, i da naprosto uživamo u pravoj meri svega, u ovom nenametljivom i šarmantnom pakovanju. I da se smejemo, jer imamo čemu… Da nekih sat i po pronalazimo komediju u dramama realnog života, putujući na dečje takmičenje.
Bez preterivanja, film je stvarno zabavan, bez napora održava početnu svežinu i razvija se u istom ritmu do samog kraja. On je istinski dirljiv, bez trunke patetike i sugestivne muzike u pozadini. I naposletku, uliva nadu, savršeno balansirajući komični i tragični element.
Imajući u vidu sve aspekte, zaista mi je teško da pronađem eventualni propust u radu ili potrebu za korekcijom. Možda ih i ima, gotovo sigurno, no filmska magija je dobro kod mene uradila posao. Impresionirana svim dobrim stvarima, ja nisam zadržala dovoljne rezerve otrova da bih tražila te dlake po jajetu. A valjda je to i suština dobrih filmova – održati magiju dovoljno snažnom da bi se prikrile eventualne greške, kojih ne može da ne bude dokle god ljudski faktor igra odlučujuću ulogu.
Osećam se pomalo nedorečeno zbog toga, ali šta sad da se radi, bude valjda i takvih filmova. Ili ih je nekad bilo? Nekad svakako više nego sad. They don’t make them like this anymore.
