Majmuni se bore sa majmunčinama. Sve to gleda majmunska publika. Pogađate da nije reč o nekom umetničkom filmu o gej paru iz predgrađa Brisela, koji razmatra da li da usvoji dete iz Indije.
Bombastičnim najavama i relativno dobrim uspehom prethodna dva dela ulazi se u završnu fazu ributa “Majmunske planete” (“War of the Planet of the Apes”). Ribut znate da mi je omiljeno štivo, ali, hajde, barem su efekti bolji, a ljudi gori nego u originalnoj besmislici zalaska sunca i kipa slobode koji viri iz peska.
Sve majmunske filmove sam odgledao, pa očekujem da će i ovaj veliko najavljeni film da sleti nekako na moju retinu. Hvale ga po štampi! Hvali ga Njujork Tajms! Novo intelektualno delo, koje pored efekata i glume Endija Serkisa (Andy Serkis), postavlja pred publiku upleteno mnoštvo moralističkih pitanja naše budućnosti. Istini za volju, pored onog nesretnog pokušaja imitiranja originala sa Markom Valbergom (Mark Wahlberg), ovi novi majmunski filmovi postaviše jedno pravo pitanje: ko je tu na ekranu zapravo majmun?
Isključujući holivudske meke tačke, koje film mora imati, ova dosadašnja dva majmun-filma predstavila su odnos primata niže i više kategorije vrlo lepo. Sam Darvin (Charles Darwin) bi imao problem da preklasifikuje svoje teorije, jer ljudi ispadoše majmunčine. Dobri su filmovi u kojima su ljudi prikazani kao majmuni. Podseća me na stvarnost. Zapravo, treba da ih bude mnogo više.
Uopšte, sama ideja o distopiji u kojoj virus čini majmune pametnijima, a ljude ubija ili čini glupljima, vrlo realistično zvuči. U stvarnosti izgleda da tog virusa ima na pretek, šteta je samo što niže vrste ne progovore, da naše civilizacijsko stavljanje na mesto postepeno počne. U ovom trejleru, majmuni glume bolje nego ljudi, čak i izgledaju bolje nego glumci. Dobro, ne mogu uključiti u to Vudija Harlesona (Woody Harrelson). On je ipak starog kova i na njega se ovaj modernistički virus ne kači. Polažem velike nade? Videćemo. Iskustvo nas uči da trejlerima malo verujemo, a ja bih u to ubrojao i Njujork Tajms. Film će izaći i ja ću ga pogledati, a možda i nešto napisati. Volim distopiju i majmune.
Zašto?
Postavljena nasuprot sjajnim vizijama čovečanstva, betonirana leži distopija. Lepo zvuči da u 24. veku uspostavljamo prve kolonije i počinjemo da shvatamo suštinu stelarne energije. Toliko smo truli i buđavi da pomenute stvari nećemo skontati do 34. veka, a ne za tričavih 200 godina. Zato scenario distopije ima svoju vernu publiku, u koju se i ja ubrajam. Verovatno se tešeći da stvarnost i nije tako straobalna, već postoji da možemo potonuti i dublje. Nije moja ljubav usamljena, vole to i drugi. Obožavaju da upijaju prizore mogućih nevolja.
Zašto, zašto?
Odakle čovečanstvu tolika potreba da se bavi negativnom vizijom sebe? Da piše, prepričava i snima sve obojeno mrakom? Možda zato što su svi koji su do sada pisali o tome pogodili, više nego što su promašili? Možda iz ličnih mrakova ili jednostavne potrebe da ne pristanu na tvrdnju da je sve “cveće i proleće”, “sreća, sreća, radost” i zahvalnost univerzumu na svemu što smatramo da nam suštinski pripada.
Ljudi koji su se bavili distopijama pokazali su veliku mudrost i vizionarski pogled. Uvek ostajući osuđeni od strane uljuljkanog društva, koje se iznova frapantno šokira, ali vrlo jasno poziva na krvavo linčovanje nosilaca ovakvih ideja! Ipak, neki od njih postadoše i slavni, naročito kada se obistinilo ono što su izgovorili. Jeste li razmišljali? Negativom se baviti, možda i jeste zdravo? Zdravom biću, punom rezona, pomisao na nešto negativno ne implicira da tako mora biti. Upravo suprotno! Pokazuje šta će biti ako reakcija izostane. Zato je mudro biti svestan mraka. Alternative ovome čemu se većinom deklarišemo da težimo.
Međutim, takva interpretacija očekivana je za biće razvijene empatije. Ovi što ne ispuštaju sudijski čekić i upiru prstom prema donosiocima ideja nezreli su i prestrašeni, pa posežu za oružjem uplašenog. Silom! Nasreću, umetnici i stvaraoci uvek će posezati za kontramerom idejnog mračnjaštva, i dok drugi brundaju protiv, jing i jang će se okretati u nedogled.
Iz kakvog mraka mi to posmatramo?
Pada mi na pamet šta se događa kada se sa tim idejama susretnu psihopate lišene empatije? Da li njima to pospešuje destruktivnu maštu? Možda se fino inspirišu, računajući da će ljudi lakše prihvatiti bukagije koje prepoznaju. Da li pomoću te negativne slike možda sami sebe pripremamo na mahnitosti koje će uslediti? Da li bi svet danas ovako izgledao da Orvel (George Orwell), Haksli (Aldous Huxley) i Bredberi (Ray Bradbury) nisu ponudili svoje vizije?
Čitamo o kontroli i špijunaži društva na dnevnom niovu i zgražavamo se, ali kada nas stvarno nadziru, prihvatamo to. Pa da, to je strašno, ali isto kao i kod Orvela! Super, baš kao u “Vrlom novom svetu” (“Brave New World”)! Da li je uopšte moguće intelektualno se boriti za čistoću razvoja čovečanstva?
Ponekada mi se učini da je prosta formula: ono što umetnici predstave, aktuelne psihopate zdušno prihvate kao inspiraciju ili materijal za dalju analizu svojih metoda. Samo još da zarate majmuni protiv majmunčina, baš kao na filmu.
