Kada neki film očekujem, obično me razočara, a razočaranja danas ima i previše. U društvu radoznalosti i opštih saznanja o Denkerku, kao istorijski maglovitom događaju iz II sv. rata, seo sam u bioskopsku stolicu da se suočim sa Nolanovom (Cristopher Nolan) vizijom.
Njegov “Denkerk” (“Dunkirk”) zaista može da se uvrsti u prave filmove. One koji mnogo manje govore dijalogom nego što pokazuju slikom. Istinska pozitivna gluvoća, prepuna divno miksovanog i povremeno snažnog zvuka. Problem sa ovakvim temama jeste što je ishod poznat. Kapa dole Tarantinu (Quentin Tarantino) koji pobije istoriju i nacističku visoku komandu u pariskom bioskopu! Nolan nije imao toliko hrabrosti, očigledno ni želje, jer od prvih kadrova jasno je da ovo nije film koji prikazuje uobičajene strahote rata.
Na samom početku, Nolan jasno uokviruje tri prostorna elementa. “Na zemlji”, “u vodi” i “u vazduhu” on postavlja svoju tablu sa posebnim pravilima i malobrojnim, ali zanimljivim likovima na njoj. Preko svega precizno određujući i vremenske okvire, deluje čak i samom sebi. Podvlačeći zemlja (1 nedelja), voda (1 dan), vazduh (1 čas) dodatno je ograničio već definisan manevarski prostor. Nismo do sada videli ovakva pravila igre, ali hajde da vidimo.
Ono što znamo iz istorije
U Denkreku se nije ništa posebno dogodilo, barem ne u vojnom smislu. Više toga se dogodilo u propagandnom smislu, i to sve zbog solidne prilagodljivosti Vinstona Čerčila (Winston Churchill), koji je majstorski preokrenuo tumačenje akcije u pobedu bez koje bi rat bio izgubljen. Leđima uz more, saterane su britanske ekspedicione snage, koje su zajedno sa francuskom armijom pokušale da razluče šta je to Blitzkrieg. Pred obalom Lamanša gonitelj je stao, kupivši protivniku začudna tri dana.
Pravi razlozi ovakvog razvoja nisu poznati, ali glasine kruže da je ovaj čin delo izvesne samilosti Adolfa Hitlera prema “novim podanicima” u trenutku ispisivanja novih granica Evrope. Drugi izvori navode da se stalo kako bi se izmorene trupe pripremile za operaciju “Morski lav” (invazija na Britaniju). O ovim tvrdnjama i razlozima možda bi se mogao snimiti neki drugi film, ali da se vratim činjenicama.
Britanska mornarica, pred koju pada zaduženje da evakuiše trupe, oklevala je. Razumljivo, da ne bi dovodila dragocene brodove pod kišobran nemačke avijacije i podmornica, na jugoistočnoj strani kanala. Britaniji je mornarica predstavljala jedini preostali adut u to vreme, pa je čovek sa tompusom, i sam pomorski oficir, odlučio da brodove nije pametno žrtvovati zarad 350.000 ljudi! Navodno je Čerčil kalkulisao da će uspešno spasiti tek 30-ak hiljada ljudi, a ostatak smatrao pukom štetom rata i rizikom ekspedicije na kontinent.
Ipak preduzimljivi ostrvljani, rekvizicijom, ali i na dobrovoljnoj bazi, uspeli su da u akciju uključi veliki broj privatnih plovila. Za tri dana, udruženim naporima mornarice i vikend-moreplovaca, evakuisano je više od 350.000 ljudi. Dve trećine Engleza i trećina Francuza. Zanimljiv događaj, ali ništa više ili manje od prevoza vojnika na front koje je obavljao pariski taksi u I sv. ratu. Ili izgradnje pruge preko zaleđenog Ladoškog jezera tokom opsade Lenjingrada. Mnogo bitaka i mnogo zanimljivih momenata hrabrosti i sa jedne i sa druge strane.
Malo radnje, ali prikazane na dobar način
Navodno je Nolanov deda, kao pilot RAF-a, učestvovao u ovoj operaciji. Ovo je ključna informacija, jer baca jasno svetlo na čovekovu motivaciju da snimi film. Odabrani pristup jeste zgusnuta vremenska lupa, koja potvrđuje da nije bilo šire akcione suštine oko koje bi se bazirala radnja. Izmeštena iz jednog para čizama, priča prati učesnike na zemlji, moru i vazduhu. U sva tri elementa podvlačeći da rat i njegovi ishodi, pre svega, jesu put haosa od odluka koje je neko načinio do novih koje mora doneti neko drugi, uvek po cenu života nekog trećeg.
Da li prevoziti ranjene, jer jedan čovek na nosilima zauzima sedam stojećih mesta? Otac, sin i sinovljev drug odlučuju da krenu u akciju lično, čak i ako admiralitet zahteva da predaju samo jedirlicu! Pilot RAF-a, odlučuje da utroši rezervu goriva, kako bi još par minuta služio kao vadušna zaštita nad plažom. Nizovi odluka koje rezonantno zvone preklapajući se u jednoj tački u stojeći talas uspešne evakuacije.
Zanimljiv pristup, s obzirom na to da se neke odluke mogu tumačiti kao plemenito žrtvujuće ili nonšalantno kolateralne kada nije reč o samožrtvi!
Deluje da je Nolanova želja bila da se izmesti iznad nepreglednog toka ratnih užasa. Scene kakve smo navikli da gledamo kod Spilberga (Steven Spielberg) i drugih, do kolena krvavih reditelja, pominjem da su izostale. To je dobro osveženje. Ni u jednom kadru nema krvi, čak i kada bomba pogodi mol sa vojnicima. Nema ni Nemaca, a nema ni “nacista”! Rat u sasvim drugom ruhu.
Ali…
Rat je veliki, pa je i ta mutljavina u Denkerku velika. Velika je za tih 350.000 ljudi, čiji su životi značajni poput peska plaže u Kanalu. Oni koji su se umešali, pomogli su da se ono što je britanska visoka komanda precrtala spase. Možda je onda trebalo malo konkretnije postaviti okolnosti koje su dovele do ćorsokaka u Denkerku? Loše odluke, naspram onih dobrih koje su dovele do razrešenja. Pored lepote “zemlje, mora i vazduha” i zaista interesantnog, ali možda nepotrebnog podvlačenja istog događaja sa četiri debele linije, smeta što ne marimo ni za koga.
Klinci sa istim šlemovima isto mi znače kao i Čerčilu onomad! Ako je to bio namerni efekat, u redu, ali ako nije, onda bi mrvica životnosti zaista poboljšala utisak. Tom Hardi (Tom Hardy), pilot “spitfajera”, zapisuje olovkom koliko mu je goriva preostalo, ali pored zapisivanja ne vidimo da mu to predstavlja prepreku! Odlučuje da bude plemenit, ali ne vidimo šta ulaže kao zalog! Čak i jasno moralnih odluka, pomognutih empatijom, ljudi su navikli da merna jedinica bude izražena. Stavljanjem života na kocku, sopstvene sudbine i sl. Ovde to postoji samo u pokušaju.
Kada podvučem crtu, Nolan snima prilično poetični osvrt na rat, ali ni blizu Malikovoj (Terrence Malick) “Tankoj crvenoj liniji” (“The Thin Red Line”). Prefinjen u izvedbi, ali skoro beskoristan, jer ni dobro ni loše ne nalazi mesto na širokoj (65 mm) 70 mm traci. Sve što se dogodi na planu ljudskog instinkta, straha ili promene mišljenja, samo je ostavljeno da leprša ispod opaski da je “‘rols rojs merlin’, motor čuvenog zvuka” ili “da su stene Dovera najlepši prizor ikada”. Dobar primer promašaja jeste mini scena u kojoj se britanski vojnici kriju u trupu nasukanog ribarskog broda. Neću kvariti onima koji nisu gledali. Kada pogledate film, razumećete da je od ove scene moglo nastati možda i remek-delo!
Konačno, moja razočaranja završno se oblikuju upravo zato što Nolan sve predivno prikazuje. Svaki pogodak avionskim mitraljezom, svaki protivrafal upućen “spitfajeru”, navodi publiku da sagne glavu. Hrabro je što se Nemci ne vide. Odsustvo antagonista je zaista smeo potez, a krupni planovi u kojima se posmatraju učinci “štuka” i podmornica zaista su sjajni. Masivne konstrukcije se okreću dok brod tone, a kamera prati paralelu sa vodom. Konfuzija i dezorijentacija majstorski izvedena. Ali, zbog čega?
Na ovo pitanje nemam odgovor, a verovatno ga nema ni Nolan. Zapravo, Nolan ga ima. Njegov deda, koji se ovde verovatno ogleda u liku Toma Hardija, na kraju sleće na okupiranu plažu u zalazak sunca, prekidajući njegov Dan mrmota, koji iznova pokušava nešto da nam kaže, nemušto mumlajući o jezivoj gluposti kao što je rat! Niti jedna oštra reč o onima koji ga izazivaju, niti o onima koji se u njihovo ime bore.