Kažu da stvaraoci i umetnici publiku ne treba da potcene. Od publike se živi, jer ona kupuje karte. Ona dovodi decu, babe i tetke, da gledaju isti film dva puta i popiju po (gemišt) sodu sa likovima junaka. Ona je neophodna da bi filmovi uopšte postojali. Ona je carica nad caricama i prava suština svekolikog stvaranja! Njoj se sviđa sve i sve voli, samo da bi tapšala crvenih dlanova!
Da li je zaista uvek tako? Da li publika nekada dosudi i pravičan rezultat, pa ispadne da je “neko” zapakovao govno u šarenu čašu? Ili da je mislio da je pametniji od publike. Šta onda? Srećom, taj problem je ozbiljno shvaćen i uveliko se rešava. Publici vade mozgove i usađuju samo odabrane informacije. Time se obezbeđuje da nekolicina uvek ima ‘leba, dok se brčka po Sejšelima.
Njeno veličanstvo! Filmska publika.
Publiku treba maltretirati, zaplašiti, a potom temeljno lobotomirati. Tada prestaje da bude publika. Tada gubi svoje Ona i postaje On! Konzument, kupac i kralj modernog doba. Bezrezervni primalac sadržaja. Sud Njegov je u tom slučaju izuzet, jer kako može da se uzme za ozbiljno sud nekoga ko mozga nema? Zato dragi moji članovi tog nagog tela, koje je silom modrica pretočeno u drugi oblik. Dobro došli u stvarnost.
Publika je mrtva! Živeo Konzument.
Svaki pojedinac koji razmišlja, opasan je. Izračuna koliko je dva plus dva i onda shvati da u bioskopu kokice koštaju isto koliko i kamion pun kukuruza na sajmu poljoprivrede. Ako tu ima besmisla, Publika će postaviti još neko pitanje. Šnjuraće i tragati za nelogičnim vezama, ne nasedajući na opsene. Šta ako postavi pitanje o filmu? Neće biti dobro, a karte će se slabije prodavati. Čime se dalje boriti? Primeniti krajnju silu? Nije još počelo prisilno odvođenje na projekcije, a sumnjam da ikada hoće, ali kako onda sve te potencijalne Misleće obesmisliti i uterati u tor sa, recimo marvom?
Zavadi, pa vladaj.
Prvi korak u izvođenju ove doktrine jeste: podeli! Ako podele nema, onda i zavada izostaje. U početku beše jedna publika. Naivna i nepoverljiva. Skakala je sa stolica kada voz ulazi u stanicu. Danas, nakon jednog veka i nešto malo preko, postoji više vrsta publike. Na prvom mestu je zombi marva. To je ona publika koja ždere šta staviš pred nju. Ne gleda šta je jela nego koliko! To je jedino važno.
“Za moj novac, hoću da gledam film u boji. Hoću da traje dugo i da…”.
Primer takve publike jeste ona koja prvenstveno komentariše fizički izgled glumaca. Upušta se u snoviđenja gde te Barbike i Kenove zamišlja u svom domenu i dometu. Misli da se glumci ponašaju i izgledaju isto tako i kada nisu na ekranu. Dobro je pitanje da li ta publika uopšte razlikuje realnost od predstave? Ova kategorija je opasna, jer je sklona da potegne argumente u kvazi raspravi, na osnovu nečega što je čula “na ekranu”. Ubeđena da je i u stvarnosti Predator lovio ljude u džungli! Ne! Grešim! Ta publika ne zna za Predatora, ali za njega sigurno zna naredna kategorija.
Najbrojnija i mnogo kompleksnija od prethodne, verovatno zahvata najveći procenat stanovnika planete. Po rubovima ove kategorije svi smo se, barem jednom u životu prošetali. Neko sa deset godina života, a neko i do sudnjega dana. Ova publika pomalo razmišlja. Barem odaje takav utisak, ali što je važnije, Ona glasno iskazuje svoje mišljenje. Mašući sa poveljom Ujedinjenih Nacija o pravu mišljenja, pripadnici ove grupe će posegnuti i za spoljnim izvorima, kako bi proverili viđeno. Doduše neće to uraditi temeljno, jer mogu poljuljati svoja dragocena uverenja.
Postovaće svoja ubeđenja na internetu i socijalnim mrežama, gde večito ostaju bezbedni od kontraargumentacija. Nagvaždaće se i vređati sve one koji ponude drugačiju misao, jer ih tuđa misao vređa. Problem ovde samo počinje i to činjenicom da je ova vrsta istovetna kao i prethodna, osim po tome što misli da je u visinama! Vrhunski mađioničarski trik uvek je sakriven u skretanju pažnje. Tako je i ovde pažnja oterana sa suštine zbog uboge činjenice, da pripadnici ove grupe sve rade, zato što se od njih to očekuje. Društveni samonameti socio-psiholoških normi. Radiš u banci i ideš na operu ili koncert čak i ako ne podnosiš ni jedno ni drugo. Ideš na odmor Tajland, jer ti je Instagram zapušen tim trendom. Pogledati novi film na FEST-u!
“Ha, naravno. Gledam po tri filma dnevno dok FEST traje! Sjajan je sjajan…” (vadi telefon-Gugl: Vongkarva(j)i), “Ah naravno, njegova rana faza…”. “Molim? Madam Bovari, ah pa da…(Google: KO JE PISAO MADDAME BOVARI) …taj Flober je sjajan. Volim i njegova druga dela. Je li, a šta ti je taj zen?”
Internet i Gugl kultura samo su zalili već potentno seme “velike, vrele i vrle misli”. Danas su svi majstori i poznavaoci, kritičari i sudije. Naravno uz povelju o ljudskim pravima u džepu, svakako da imaju pravo. A, da li imaju znanje o tome kako se vodi kreativna rasprava o rupi na saksiji i toploj vodi!? Često nemaju, ali zato imaju Gugl. Taj naš univerzalni imaginarni prijatelj, danas vredi kao hiljadu saksija i kao deset cisterni tople vode.
Podela, pa još podela, sve dok se sami ne podelimo na dva dela.
U pomenutoj kategoriji publike ili ako hoćete čovečanstva, postoji mnoštvo subgrupa. Ima nekih koje su bliže grupi suvih konzumenata i žderača ambalaže, dok su druge ipak postavile pitanje zašto je Žena od Čuda (Wonder Woman), jedino dete na celom ostrvu žena iz druge dimenzije. Naravno, to nisu smeli reći naglas, zbog suda časti u kome rado i sami sede na porotničkim klupama.
Ovde se izdvaja i posebno aktivna grupa pseudointelektualnih neznalica. Ova je grupa opasnija od neispravne eksplozivne naprave u rukama neukog, jer će svoje stavove zastupati zarivajući svoje kandže direktno u oči svakom suprotstavljenom mišljenju. Mahaće nekim činjenicama sa Jutjuba i sa foruma, a finalni sud davati vodeći se ocenama na Trulom paradajzu i IMDB-u. Oni primerci koji izdrže par rundi rasprave, kada nemaju kud, na kontrargument će odgovoriti: “Paaaa, to je samo moje mišljenje!”, završavajući nadmeno diskusiju koja nije ni poprimila pravi oblik.
Kritičar protiv sveprihvatajućeg konzumenta
Ta divna reč, kritikovati, poprimila je zbog prodanih duša demonsku konotaciju. Odričem se veze sa profesionalnim kritičarima. Kritikovati jeste nužno, a biti profesionalno kritičar, glupo.
Kategorija broj tri. Retki primeri su i dalje prisutni, ali pregaženi najezdom trenda i skakavaca koji kopaju oči. Drže se po strani polako odumirući. Već nadutog stomaka od neizmerne gladi, ona priželjkuje, ne one koji isto misle, već one koji na isti način mišljenje iskazuju! One sa kojima se može diskutovati i od kojih se može nešto argumentovano čuti. Sagovornike koji jednostavno znaju da saslušaju drugačiji stav. Razgovori sa pripadnicima ove grupe podižu IQ, donose radost i nova zapitanja, ali i testiraju naše sopstvene zablude i ubeđenja. Kritikujući misao dela, sučeljavaju mnoštvo različitosti, kroz zdravlje dijaloga. Izostavljajući strasti i upoliranost pakovanja koja su nam servirana, maštari iz ove grupe će postavljati suštinska pitanja o svemu, ali i iznositi svoje stavove, ne argumentujući ih kao svoje, već kao dostignute pod uticajima ovim ili onim!
Bez stida će dozvoliti sebi luksuz predomišljanja, bilo usled unutrašnjih ili spoljašnjih uticaja, smatrajući to sopstvenim napretkom misli. Neće zavitlavati druge ogrnuti taštinom da su oni nešto pre zaključili ili oni nešto pre videli. Podržaće promenu i kod sagovornika, ali i sami uvek preispitujući sopstvena ubeđenja.
Veliki, oni što sede i glade svoju dragocenu zarađenu koricu hleba, vole ove bučne primerke isključive i nesposobne da prihvate. Vole tu kakofoniju koju ovi stvore, jer se iznad nje uvek lako izmestiti u ulogu velikih, a mali prate poput slepaca svoje nove vođe, jer “sigurno su pametniji ako su tako bogati!!!”
A ti? Ti sedi i ne sučeljavaj mišljenje sa drugima. Opasno je to danas raditi. Može neko da se uvredi, da se uznemiri. Opasna pitanja i opasne teme!
Ti? A, koji si to, Ti? Hajde lepo, spusti puls hladnim umivanjem i zagledaj se u prazninu koja se zove lobanja. Možda i ima nečega unutra, samo su te slagali da nema?
