Neke stvari jednostavno znamo, iako nemamo dokaze. Ne mislim na urote, vanzemaljce ili nešto treće. Prosječni građanin je sumnjao da su njegovi lični podaci ugroženi i prije nego što je Agent Snovdenovič (Edward Snowden) ukrao povjerljive dokumente i proslijedio ih ostatku svijeta, koji je bio šokiran saznanjima. Slično je i sa tajnom vezom (snažnijoj od ljubavne) između Holivuda i Pentagona.
Bila je tu, ispred nas, sve ove godine, ali konačno bez sumnje znamo određene stvari. 800 filmova i 1.000(!) serija, crno na bijelo, u produkciji sve i jednog je učestvovalo Ministarstvo odbrane (Department of Defense). Malo li je?
Ponekad je bilo i preočigledno. “Transformersi” (“Transformers”) su mi bili zanimljivi iz čisto jednog razloga, kako su uspjeli reklamu za igračke pretvoriti u reklamu za igračke i američku vojsku. Nemamo tri života za bacanje da bismo prešli kroz svih 800 filmskih naslova, ali nekoliko vaših omiljenih se sigurno nalazi na ovom spisku.
Da li je to Džejms Bond (James Bond) ili možda romantična komedija poput “Upoznati roditelje” (“Meet the Parents”, 2000), u nekom stadijumu produkcije učestvovalo je Ministarstvo odbrane.
Krenu od scenarija. Najvažnije je da nema nikakve kritike Pentagona, a ako ima, lagano se koriguje. Drugog izbora nema, jer inače se vojska povlači iz produkcije i odnosi igračke (borbeni avioni, helikopteri, tenkovi i bezbrojni statisti u full metal jaknama). Šta mislite zašto ranije nisu snimili nastavak “Top Gun-a”? Zato što Pentagon sve ove godine nije dobio scenario kojim je bio zadovoljan. Ako Ujka Sem nije zadovoljan, film neće ni biti snimljen. Jednostavno.
Gdje su sveprisutni superherojski blokbasteri u tome svemu? Na prvoj liniji fronta. Marvelov sinematski univerzum ne bi bio moguć bez podrške američke vojske. Četiri od šest filmova prve faze Marvela su nastali u koprodukciji sa Ministarstvom Odbrane. “Ajron Men” (“Iron Man”) je ključan u toj priči.
Zabavni su to filmovi, sve do onog trenutka kada eskapizam nestane i ostanete sami sa reklamom za privatni vojno-industrijski kompleks (private military industrial complex). Scena iz filma kada se Stark u oklopu vraća iz Avganistana i presreću ga dva lovca F-22 ili nastavak, koji je djelimično sniman u Vojnoj bazi Edvards (Edwards Air Force Base), ne bi bili mogući bez asistencije vazdušnih snaga (Air Force).
U reklamnom snimku za “Ajron Men 2” (“Iron Man 2”, 2010) možemo da vidimo generala u Edvards bazi, koji govori da je vojska donijela za sto “produkcijsku vrijednost” od milijardu i po dolara. Autentična lokacija sa hrpom F-22 i F-35 u kadru nije jeftina stvar. Srećom, plaća se samo prepravljanjem scenarija. Čuo sam detalje o prvobitnoj verziji “Ajron Men” scenarija iz 2004. (koji je imao čak i kritiku privatnog vojnog kompleksa), ali sve je promijenjeno do izlaska prvog filma 2008. godine.
Pentagonu je idealna situacija kada je u pitanju nedovršen scenario, jer se može popunjavati usput, kao što je to i bio slučaj sa prvim “Ajron Men” filmom. Smijao sam se kao malo djete kada su ponovo osmislili brend Starkovog pomoćnika iz Ratne Mašine (War Machine) u Željeznog Patriota (Iron Patriot), sve sa prefarbanim oklopom u bojama zastave. Ratna Mašina je, ipak, preočigledno ime za heroja privatnog vojno-industrijskog kompleksa.
Kako se završio “medeni mjesec” Marvel studija i Pentagona? Veoma zanimljiva priča, a usput i prilika da nastavim tamo gdje je nekidan moj dobri prijatelj Saša stao, a to je demistifikovanje svima omiljenog režisera Krisa Nolana (Christopher Nolan).
Strateška analiza “Gotham Shield”.
Ingmar Bergman, pravi genije filmskog medija, poznat je po svojoj izjavi: “Jedino onaj koji je promislio sve situacije u mogućnosti je da improvizuje.”
Slično razmišljaju i momci iz Pentagona, čiji su “think tank-ovi” (u ovom slučaju i druge agencije, poput Ministarstva energetike, Kancelarije za nuklearnu detekciju i FBI, između ostalih) analizirali potencijalne prijetnje po državnu sigurnost i odgovore na iste. Jedna od tih strateških simulacija je i “Gotham Shield”, koja ime posuđuje iz stripova (Gotham, kao DC stripovska verzija Njujorka, i Shield, Marvelova obavještajna i bezbjedonosna agencija). Simulacija tematizuje nuklearni napad na Menhetn. Zvuči poznato?
Dva filma mi padaju na pamet, oba od prije pet godina. Jedan od njih je skoro pa najgledaniji film svih vremena “Osvetnici” (“Avengers”, 2012), a drugi je Nolanov “Uspon mračnog viteza” (“Dark Knight Rises”) iz iste godine. U čemu je razlika?
Jedan studio je raskinuo ugovor sa Ministarstvom odbrane i odlučio se da prikaže kako Shield (vojska) donosi odluku da pošalje F-35, naoružan nuklearkom, na svoj grad (razlog nesuglasica i na kraju raskida ugovora). Drugi film je režirao onaj koji se vodi kao najveći režiser danas. Nolan je odlučio da bude dobar dečko (ipak ga je Ujka Sem stipendisao) i snimi stereotipičnu priču o kvazisocijalističkom teroristi, koji improvizovanim nuklearnim oružjem prijeti Americi. Tipična holivudska, to jest pentagonovska formula.
Ali, srećom, tu je Betmen da se žrtvuje i spasi sve. Ili možda ne? Kris Nolan je toliko dobar režiser da ne mora da bude dosljedan priči koju trenutno pokazuje ni pet minuta, a zašto da se muči oko detalja kada će mu sve biti oprošteno. On je ipak najbolji, tako horski svi ponavljaju. Složiće se neko makar da je “Uspon” najgori dio njegove post 9/11 “Betmen” triologije?
Marvel je bio spreman za kockanje. Ulog je bio ogroman, ali tada je i najzanimljivije. Pružili su podršku svom režiseru, Kralju štrebera, Džosu Vidonu (Joss Whedon, King of the Nerds), ne osvrćući se na prekinut ugovor sa Ministarstvom odbrane. Borbeni avion F-35 lako se mogao proizvesti kompjuterskim efektima. U tom trenutku, vojska im više nije bila potrebna. Upravo su snimili jedan od najprofitabilnijih filmova svih vremena. Čisto da budem pošten, britansko Ministarstvo odbrane je obezbjedilo lokacije za snimanje oba “Avengers” filma.
Pentagon nije bio zadovoljan. Direktno su učestvovali u izgradnji globalnog brenda koji je upravo otkazao poslušnost (i partnerstvo). Raskid je bio javan, ali našli su rešenje brzo. Odlučili su da finansiraju konkurenciju. Nije važno da li je to DC filmski univerzum u nastajanju ili King Kong / Godzilla zajednički univerzum ili Univerzalova (Universal) čudovišta, vojska će asistirati svima. Samo su još jednom radili sa Marvelovim studijem, i to na “Zimskom vojniku” (“Captain America: The Winter Soldier”, 2014).
Užasno mi je bilo smješno kada sam slušao vojnog čovjeka za odnose sa javnošču, koji je pričao kako je bio isfuran kada je čitao užasni scenarij za “Čovjeka od čelika” (“Man of Steel”, 2013). Ali, srećom (po njega), dalji rad na prepravljanju scenarija je bio lagan, jer je radio sa iskusnim profesionalcem kakav je Dejvid Gojer (David S. Goyer).
Kada sam bio tinejdžer, izašao je “Betmen početak” (“Batman Begins”, 2005) i spasio franšizu. Želio sam da znam što više detalja, tako da sam nabasao i na intervju sa scenaristom filma, Gojerom samim, koji otkriva svoje “kreativne procese”. Nikada nisam mogao da zaboravim to što sam pročitao, jer sam tada i prvi put čuo za određenu agenciju, koja je prototipove oružja kakvo se još godinama se neće naći u upotrebi poslala Gojeru, da on izabere šta bi se uklopilo u Betmenov arsenal igračaka.
Radilo se o DARPA-i (Defense Advanced Research Projects Agency), još jednom ogranku američke vojske. I kao bubuljičavom hormonalnom klincu, koji sam tada bio, malo mi je šta bilo jasno. U godinama koje su dolazile jedino mi nije bilo jasno kako Gojer ima karijeru? Sve Warner Bros / DC Comics filmske adaptacije je uradio on. “Betmen početak” mi je i dalje omiljeni film iz Nolanove trilogije (čak je pisalo “Betmen” u naslovu, za razliku od nastavaka).
Ono što želim da kažem jeste da mi je oduvijek bio sumnjiv politički podtekst novovjekovne adaptacije jednog od mojih omiljenih heroja. Betmen je postao paravojni lik, koji se bori protiv terorista (ne sporim da Džoker nije ranije bio to, ali karakterizacija lika se nije isključivo samo tim aspektom bavila). Sada su mi neke stvari jasnije. Gojer ima dugu karijeru uspješne saradnje sa Pentagonom, i sve strane su bile zadovoljne finalnim proizvodima.
Treba naglasiti na kraju da ovaj angažman američke vojske u produkciji filmova nije ništa pretjerano spektakularno. Čak je i bivša nam država Jugoslavija imala iste poslovne metode. JNA (Jugoslovenska narodna armija) je takođe učestvovala u raznim fazama produkcije filmova, koji su bili državni projekti. Da li je u pitanju bila pirotehnika ili pripremanje jela za horde statista, transport istih na lokacije snimanja, JNA je koristila svoje kapacitete. Ti filmovi (baš kao i njihovi američki rođaci) imali su propagandu vrijednost za armiju koja je učestvovala u snimanju.
Jedina razlika na papiru je ta što je Jugoslavija imala otvoreno propagandne filmove, dok nama danas kažu da živimo u postideološkom svijetu. Pentagon je, izgleda, zainteresovan isključivo za fantazijske scenarije, čiji likovi i događaji nemaju nikakve sličnosti sa stvarnim događajima i učesnicima istih. Tako piše na kraju svakog filma. Važno je samo da se zna ko su dobri momci.
Sve podatke sam našao kod Tom Sekera (Tom Secker). Prošli mjesec je izdao knjigu “National Security Cinema”, nastalu na 4.000 stranica povjerljivih materijala, koji su postali dostupni javnosti zahvaljujući Freedom of Information Act (zakon o slobodi informacija). Iz knjige je i cifra od 800 filmova i 1.000 serija. Njegov dugogodišnji angažman možete pratiti na web stranici www.spyculture.com
