Kada pitate ljude da vam opišu svoj savršeni dan, možete da očekujete različite odgovore. Međutim, kako nam se život svima neminovno ubrzava i stres nas jede sa svih strana, mnogi će reći da im se savršeni dan sastoji iz nekih miroljubivih i opuštajućih aktivnosti – šetnja pored reke (reći će možda neko ko ima reku pored koje može da šeta) ili šetnja u parku, kafa sa prijateljicom, pecanje, vožnja bajsom. Ili neku od indoor varijanti – kafa i knjiga, ili kokice i film. Ili nešto što je postalo popularno u poslednje vreme (hvala dragom nam internetu) – gledanje cele serije u cugu (takozvano “bindžovanje”, iako ga retko ko tako i zove). Kafa i sezone omiljene serije, kokice, slatkiši, pidžama, ćebence i epizoda za epizodom. Zvuči savršeno. Ali, ima tu jedan problem.
Svaki poklonik ove televizijske discipline reći će vam, ako hoće da bude iskren, da se serije gledaju usred ispitnog roka, pod nervozom i jakom grižom savesti, kao slatko zabranjeno zadovoljstvo od stotinak epizoda. Bilo da su stare ili nove epizode starih ili novih serija, želja za time uvek dođe u to nemilo vreme kada nemaš vremena i stalno si u gužvi, ne stižeš da spremiš ispite, i dan ti je prekratak. Ali, onda ume odjednom nekako da se rastegne, pa u njega stanu dve sezone “Seks i grada” (“Sex and the City”), ili tri sezone “Bones” (sedma je kratka, to se začas završi), ili cela “Igra prestola” (“Game of Thrones”) ili “House of Cards”. Količina i žanr variraju od fakulteta do fakulteta, odnosno od oblasti izučavanja, materije, težine ispita, ali i od termina roka (januar nema isti vajb kao jun, a i kako bi).
Pre par januara, moj raspored ispita je bio takav da su mi prijale komedije, i to stand up komičari uglavnom. Nisam se vodila nikakvim kriterijumom. Uglavnom štreberski istražim sve što gledam (opet hvala dragom internetu), uputim se u sve one dosadne detalje i pripremljena krećem u avanturu. Tad nije bilo tako. Odabir je pravio YouTube, ja sam sedela zavaljena u uglu ugaone sofe, okružena skriptama, i kliktala plej. Prvo kratki isečci, pa sve duži i duži, pa onda celi nastupi. Počelo je sa Robinom Vilijamsom (Robin Williams, u svim varijantama), pa Luj Si-Kej (Louis CK), Riki Džervejs (Ricky Gervais), Deni Boj (Danny Bhoy), skečevi Roana Atkinsona (Rowan Atkinson), imitacije Kevina Spejsija (Kevin Spacey)… Tamnim hodnicima YouTube-a stigla sam do slem poezije, Baklijevog sarkazma (A Dose of Buckley), Obame kako priča viceve, ali i do isečaka iz emisije “Whose line is it anyway?”.
To je emisija u kojoj četiri komičara improvizuju skečeve na različite načine, prema temama koje im zada publika ili voditelj. Ideja je jednostavna i fenomenalna. Oni glume, imitiraju, pevaju, igraju, repuju, i sve to na licu mesta, bez prethodno pripremljenog scenarija (na šta upućuje i naziv emisije, koji bi u slobodnom prevodu bio “Čija god da je replika?”). Odgledam sve to, oduševim se i krenem da istražujem dalje. Po snimcima sam primetila da postoji nekoliko verzija emisije, neki isečci se čine novi, neki stari, neki još stariji. Komičari se smenjuju, voditelji se menjaju, ali forma ostaje ista. Zabavno, domišljato, veselo, smešno, ma fenomenalno.
Onda nađem sajt sa celim epizodama. A, jao sreće! Osam sezona stare verzije, pa još nekoliko nove. I par sezona britanske verzije. Sreća, sreća, radost. Let the binge-watching begin!
Emisija je počela osamdesetih godina u Britaniji, a krajem devedesetih je prebačena u SAD. U SAD je trajala kontinuirano osam sezona (do 2007), ali je obnovljena 2013. godine. Voditelji su se menjali, kao i učesnici. Par njih čine okosnicu i provlače se kroz sve tri epohe emisije (Kolin Mokeri, Rajan Stajls i Vejn Brejdi), uz goste koji se smenjuju svake nedelje (Greg Prups, Bred Šervud, dok su im gostovali i Stiven Kolber, Vupi Goldberg, Robin Vilijams). Zadivljenost njihovom sposobnošću da improvizuju, na licu mesta smišljaju fore, reaguju brzinski i zasmejavaju ljude, posle par sati gledanja pretvara se u pitanje “kako to radite tako dobro”.
Što sve ovo pišem?
Došao je još jedan ispitni rok. Opet pravo vreme za novu televizijsku opsesiju u pauzama bitnih životnih stvari. YouTube sada poznaje moje pretrage, tajne želje i javne lajkove, i autoplay mi pušta naše stand up komičare kako izvode jednu od improvizatorskih igara u nekoj televizijskoj emisiji. Posle nekoliko skečeva skontam da je ta emisija cele godine išla na televiziji i da je cela emisija posvećena improvizaciji. I poslednje, i ne manje važno – postoji YT kanal na kojem sa svim epizodama iz sezone. Sreća, sreća, radost, drugi put. Ali i znatiželja, i skeptičnost.
Čudno osećanje. Neko tamo negde se setio da napravi spoj dva moja sveta – poznati, ušuškani svet voljene serije i fazona i fora američkih komičara, sa čijim humorom sam se već gotovo srodila, i okruženje naše televizijske emisije, čiji nisam baš ljubitelj.
Najbolji test za procenu se ispostavio krajnje jednostavan – odgledati sve u cugu. Jer se tako lako mogu uočiti ponavljanja (kad gledaš na TV-u, šta znaš u junu šta je bilo u decembru, ali je ovako decembar bio tu pre nekoliko sati), ispravke, reakcije. Sve je transparentno. Vidi se kako učesnici reaguju pod pritiskom trenutka i kako razmišljaju u brzini (znam, snimaju oni to unapred, ali to na stranu zasad). Isprva je bilo čudno, ali, na blago zaprepašćenje i veliko iznenađenje, uopšte nije bilo loše iskustvo.
Improvizacija je na naše televizije došla relativno skoro. Pa i sama stand up komedija je tek pre par godina počela da se razvija na ovim prostorima. Otvorilo se čak nekoliko stand up klubova u kojima su ljudi nastupali, a drugi ljudi dolazili da ih slušaju i smeju im se, i to se lepo razvija. Zato i ne čudi što je nekoliko njih uzelo da se oproba i u improvizaciji (Aleksandar Perišić, Srđan Dinčić, Neša Bridžis).
Nastupima u klubovima i gostovanjima na televizijskim emisijama ovi komičari predstavljaju improvizaciju našoj publici, preko oprobanih metoda američkih komičara. Prilagođavaju njihove tehnike našem humoru, što nije nimalo jednostavno. Trude se da budu inovativni i drugačiji u postavljenim okvirima, ali u drugačijem okruženju, i to je za poštovanje. Prate logiku Stravinskog (И́горь Страви́нский): “Mali umetnici pozajmljuju, veliki umetnici kradu”. Pa kad je mogao Stravinski…
Kao i u “Whose line is it anyway?”, postavku čine četvorica komičara (trojica stalnih i gost koji se menja svake nedelje) i voditelj, koji im, zajedno sa publikom, daje zadatke. Ima nekoliko igara na koje smišljaju fore na licu mesta, i te igre ih vode kroz emisiju. Oni se trude da budu zanimljivi i duhoviti, voditelj se trudi da ih isprati, publika je oduševljena (mada koja nije po tim emisijama). Uredno spakovano i osmišljeno za televizijski program.
Nastupi u klubu su nešto drugačiji i opušteniji. Vreme nije striktno ograničeno, forma i teme su slobodnije, jer su van domašaja RRA, i kontakt komičara sa publikom je prisniji. Ali, i publika je prisnija sa njima, jer je tu, u malom prostoru lokala, na metar od čoveka a ne na metar od televizora. Mada, oni se sa time dosta dobro nose. Iako nije jednostavno stati pred ljude, sam na praznoj sceni, košulje se tope znojem, reflektori dodatno greju vrelu julsku atmosferu. Ali, i pored toga, deluje kao da oni uživaju u tome, što je najbitnije. Uživamo i mi sa njima (što je takođe valjda bitno), i to će se tako, nadam se, i nastaviti.
