Edgar Rajt (Edgar Wright), čovek u optimalnim godinama, zna da pravi filmove i nema potrebu da se, barem u njima, postavlja iznad publike. Recept dovoljan da veoma snažno želim ponovo da pogledam njegovo poslednje ostvarenje, i to u bioskopu. “Bejbi Drajver” (“Baby Driver”)!
Pre nekog vremena na netu je osvanula scena u kojoj neki klinja sa fensi cvikama raspaljuje crveni subaru i briše pandurima. Subaru, stari model “WRX-a”, pljačkaši obučeni u crno, a klinac, neki milenijalac hipster, koji se uz muziku majmunisao sve do ubacivanja ručice menjača u rikverc i početka ludačke vožnje. A vožnja! Tada tek počinje istinski pakao.
Da se razumemo, kvalitet filmskih vožnji delim na dve kategorije. Prve su one koje su po čika Njutnu (Isaac Newton) izvodljive, a druge su one koje su izvodljive na silikonskoj planeti. Ovi prvi su mi draži i mogao bih da navodim filmove legendarne po pažnji koju su posvetili kultu četvoročkoša. Ovde u klipu, zasmrdele su jebene gume, sve sa zvukom odskakanja točkova u proklizavanju (što će svaki sladokusac znati da je realistično), slično kao u “Bulitu” (“Bullitt) ili starom “Drajveru”. Ono što je kaskader-koreograf-vozač osmislio sa rediteljem jeste sasvim dovoljno da izbije vazduh, ali da se o njima ne piše roman u triviji na IMDb-u. Predivno i preslatko, ali…u klipu, mnogo roze boje za moj ukus. I taj hipster milenijalac nekako nije dovoljno zajeban da bude “vozač za beg”?!?
Čekam, čekam i dočekam.
Bez obzira na zamerke, gledanje klipa me snažno ubedilo da filmu dam bioskopsku šansu. Nisam se zeznuo sa Edgarom Rajtom, pa mogu da preživim da jedan milenijalac sa sluškama provoza WRX-a. Biće u filmu i drugih glumaca. Iste sekunde kada reklame prođu i film počne, zaboravljam na sva prethodna sranja obeležena kao “najbolji zvuk ikada” ili “70mm” iskustvo! Kada ti neko ne puni glavu kako ćeš da vidiš i čuješ nešto dobro, dopušta ti da sam o tome doneseš sud.
Šljašteći sjaj prve scene u filmu, u kojoj shvatimo na kakav put nas Edgar Rajt vozi, prelep je i ima sve. Dobar auto, žensku (doduše, vide joj se samo noge!), ludačku vožnju sa panduracijom koja se lupa. Film može da krene! O narednoj sceni kupovine kafe, u kojoj bliže upoznajemo našeg glavnog junaka bez i jedne jedine reči, neću pisati. Ne želim da vam pokvarim iskustvo skidanja pojasa nevinosti sa čeonog režnja, maltretiranog kvaziintelektualnim, u stilu mračnog umetničarenja i spotova u kojima se pominje “ljubavni fašista”. Svima koji se bave filmom savetujem da odu i, pre svega, poslušaju milozvuk “Bejbi Drajvera”, vezanih očiju. Kada završe, neka ugase zvuk i pogledaju ceo film bez i jednog šuma i muzike! To se zovu znanje i praksa na delu.
Saundtrek je u filmu divan. Ne, fenomenalan je, ali slaviti ga bez odnosa sa slikom nije ni pola iskustva. Muzika ovde preko svega prelazi kao valjak, ali uz dizajn zvuka još dodatno doprinosi dramaturgiji. Od prvog kadra, bez stida se u ovom filmu koriste alati koji se polako zaboravljaju, u naletu dehidriranog realizma od koga mi se P O-V R A-Ć-A!!! Doktor jebeni Edgar Rajt! Napisao, snimio, pobedio! Plus, nije ni gađao da nam svima otkine glave, a to je ono zbog čega sve ovo treba dodatno ceniti!
Neću da kvarim (spojlujem, za vas svetske ljude!) ovo iskustvo, mada iskreno se pitam da li je to uopšte moguće. Priča u ovom filmu nema mnogo veze sa iskustvom gledanja i slušanja. Sa tim preslatkim šarmom obojenim u roze tačno u pravoj meri. Bibera i ljutine ima taman da pariraju slasti, i da se ne zaboravi da tu ima i negativaca. Sjajni Džejmi Foks (Jamie Foxx). Možda za nijansu prejak, ali neka ga. Lik je zlikovac i treba da bude zao! Koče ga druga glumačka sidra, koja u najlepšem svetlu oru po mulju današnjeg ubeđenja da sve što nije isto kao u stvarnosti, nije dobro. Hajde da živimo stvarnost, a da uživamo u filmu, ali pametno i šarmantno, a ne u stilu Marvelovskih povraćki.
Prostačka i mnogo puta viđena priča, ispričana na neuobičajen način. Mešavina modernih vremena sa svim slatkastim stereotipima i opštim mestima, ali bez prodaje da je to nešto neviđeno i unikatno. Neću da prepričavam i kvarim iskustvo. Film je svež! Može se konzumirati kao zabava, siguran sam i ponovljeno. Mladim autorima još jednom preporučujem da ga odgledaju i nauče mnogo o pisanju, jednostavnosti, kadriranju, montaži, zvuku, čak i o kostimu i scenografiji, pre svega u kontekstu vladavine stereotipima. Ne mora sve biti novo, samo na novi način ispričano!
“Bejbi Drajver” možda i nema mane! Šalim se, naravno je da ima, ali njegovo savršenstvo jeste upravo što ne pokušava da sakrije ili opravda! Edgar Rajt se ne udvara publici da bi se “tuširao zajedno sa njom do sitnih sati”, on se sa publikom zavitlava na provereni način i sa šarmom koji je postepeno pao u zaborav.
Mane koje sam primetio neću iznositi. Zašto? Zato što bih navodeći mane morao da navedem i svaki detalj koji me fascinirao, a za to nemam dovoljno redova! Zato ne delim uvid u mane, jer se neko može za njih uhvatiti i njima mahati prema nebesima. Svi genijalci-kritičari neka prvo pogledaju film, a onda neka sude.
Hvala Edgaru Rajtu na ovom istinskom filmu. Dok je ovakvih ljudi, koji umeju da se podvuku pod kožu publike i predstave “novosvetu” stare forice, biće i filma.
