Bleštavilo sedme sezone “Igre prestola” (“Game of Thrones”) ne jenjava. Tačnije, još uvek zaudara na istopljeni Zid i zadah plave vatre, ali ni to nije dovoljno da odledi moje krvne sudove.
Gledam i razmišljam. Šta neku priču čini velikom? Složena prepletenost sudbina likova? Uzročno posledična funkcionalnost? Detaljni opisi važnih i ne tako važnih stvari!? Navedene “sitnice” ne manjkaju u “Igri”, ali šta je to što pored veličine čini neku priču ozbiljnom ili naivnom? Presabiram po glavi i mozgam, da bi mi na pamet stiglo istovetno pitanje u iskrenijem obliku:
Kako se to razlikuje priča za decu od priče za odrasle?
Na ovo pitanje možda postoji više odgovora, ali uvereno navodim onaj ključni. Nešto što u svakoj priči može upropastiti utisak ili mnogo toga popraviti jeste kraj ili završnica! U narativnoj predstavi namenjenoj deci, na kraju priče sve “legne” gde treba, da deca ne plaču i ne postavljaju suvišna pitanja. Nesumnjivo, svaki drugi holivudski film poseže za “dečijom” istinom, upravo zato što mnogi ljudi odaberu da ostanu pomalo infantilni, barem tamo gde to mogu da izaberu.
Sa druge strane, oni hrabriji i zahtevniji, žele da iskuse priče koje nisu iskrivljeno banalizovane. Napustite svaku sumnju u ovu tvrdnju! Završnica jeste ono što oblikuje jedan narativ. To je pečat koji ispričano može ukrasiti ili upropastiti.
Približavanjem finalnoj sezoni “Igre”, razmišljam da li će to biti “U” ili “U”? Upropast ili Ukras?
Početak igre
Vizija jednog čoveka, pretočena u seriju uz pomoć dva čoveka, odavno je ustala i počela da hoda poput Frankenštajna. U početku je to čudovišno tumaranje bilo nesigurno, da bi kasnije preraslo u monstruozitet koji sakuplja delove tela i histerično ih dodaje na sebe.
Gledamo, volimo i uživamo u poduhvatu koji se zove “Igra prestola”, godinama čekajući da zmaj bljune vatru i spali one koje ne volimo! Pišu fanovi po forumima, čitaju scenaristi i njihovi pomoćnici napisano, pa onda i oni nešto pišu! Potajno zamislimo da je na mestu spaljenog lika tašta, šef, komšija ili njegova krava, ali hajde da ostavimo atrakciju na stranu i da razmotrimo ono što bi trebalo biti važno. Šta to ukazuje da se narativ “Igre prestola” razvija prema retardiranoj predstavi u koju lakše poveruju odrasli nego deca?
Obratiti pažnju na detalje
Od prve sezone, pratimo razvoj sudbina mnogih likova. Ne samo onih koje svi smatramo stožernim, već i mnoštva sporednih, ali ništa manje zanimljivih. Mreže se pletu, ukrštaju i raspliću, a sile napisane sudbine teraju likove u sumanutim pravcima. Hronotop (mesto i vreme u priči) stvorenog sveta ovde služi svrsi, ali se istovremeno postavlja i kao prepreka, jer se likovi fizički udaljavaju. Zečijim skokovima (bunny hopping), pratimo ih na udaljenim mestima, prevaljujući hiljade milja.
Priča dostiže kulminaciju kada kao gledaoci shvatamo da će se sudbine mnogih ponovo sresti u epskom razrešenju. Iskren da budem, negde između sezona pet i šest, zapitao sam se kolika će lupa (sabirno sočivo) biti potrebna da sakupi raspršene linije priča u jedinstvenu žižu? Pri tome ovde mislim samo na ključne linije: Lanister, Targerjan, Stark i Beli šetači, izostavljajući sve one sporedne. Mnogi su pomogli razdvajanju i sakupljanju glavnih linija ili pali u nekom od odnosa, dok su drugi nepošteno završili u ćoravim sokacima, zaboravljeni, čini se, i od kreatora.
Sezona sedam
Kompresija je počela da deluje neizvodljiva, sve dok autori umesto zečijeg skakanja nisu primenili teleportaciju ili sposobnost likova da se nađu baš tamo gde je neophodno za glavni tok radnje, ma koliko to bilo fizički udaljeno! Analiza ovog fenomena po društvenim mrežama nije dala previše negativnih komentara, pa se primeni teleportacije još intenzivnije pristupilo, ali hajde, od nekuda mora da se počne.
Pokušavajući da povežu što je moguće više, za što je moguće kraće vreme, autori nisu mogli da posegnu samo za “time-space” savijačem, već i za mašinom za kontrolisanje misli naših likova. Ova mašina može da promeni motivacije i osobine likova, solidno izbrušene u prethodnih šest sezona, a tu negde se napipava i ta famozna granica ukusa. Jedno je teleportovati likove po potrebi, ali svoditi ih na dronove koji će raditi samo ono što je potrebno u datom trenutku, najblaže rečeno, jeste bezobrazno.
Epizoda 7
Duga poput igranog filma, poslednja epizoda sezone sedam i dalje ima naraciju sabijenu toliko da sve hoće da eksplodira. Čitav skup u Areni zmajeva, koji je verovatno najteže pao produkciji, zato što je trebalo sve te glumce strpati u iste dane snimanja, pompezan je, ali mi se čini da je poslužio da likovi razmene tapšanje po ramenu i poneku slabašnu opasku.
Tirion se pozdravlja sa Bronom koji ga je brutalno izdao, ali sada su i jedan i drugi puni razumevanja. Razumem da Bron možda i jeste, ali Tirion? Pregovori prođu, i sa njima jedna simpatična šansa da doživimo nekakav razvoj lika Sersei Lanister. Vidno prestrašena demonstracijom neživog, ona ipak ostaje dosledna svojoj zloj umisli da sve što treba da uradi jeste “dobro za porodicu, sigurnost i bogatstvo”.
Čak i susret sa Tirionom, koji je mogao da prevagne jezičak i odvede Sersein lik u nekog fenomenalnog i mračnog saveznika alijanse protiv šetača, završio se izvan ekrana! Ako je trebalo ostati dosledan liku i delu Sersei Lanister, priznajte, bilo bi zabavnije da je barem pokušala sve prisutne da pobije! Dobro, onda samo Tiriona! Zar to ne bi postavilo nova iskušenja pred aktuelne protagoniste? Ovako je sve… postavljeno tako da svi međusobno dodirnu po ramenu, ali i da prežive do poslednjeg boja, u kome će glave padati po principu analize i glasanja fanova na internetu.
Sersei je, vidimo, imala svoj zli plan, okrenut dovoženju plaćenika iz Esosa. Zašto se onda uopšte našla sa Deneris? Da prebroji zmajeve? Ovo čvorište likova, osim iskušenja za prikoličara koji treba da parkira udobne kućice za sve zvezde iz glumačke podele, nudilo je mnogo, a dalo ništa!
Na severu
Maloprstić se šepuri po Vinterfelu!? Podsetiću da je ovaj lik u mraku svog postojanja imao zanimljive i zle trenutke (izdaja Neda Starka i mnoštvo drugih…), koje odlaskom iz Kings Lendinga volšebno nestaju!
Nije mi lako da poverujem da je Maloprstić iz puke iskrenosti došao na sever da uspostavi red u ime porodice Stark. Dolazi u ćorsoskak, u kome tumara po terasama Vinterfela pokušavajući ništa drugo nego da zavadi sestre Stark i, valjda, da se oženi Sansom!? To vrši dosta trapavo, s obzirom na ono na šta smo ranije navikli. Umire u nekom dramskom vakuumu i po nemuštoj osudi gospodarice Vinterfela, koju nismo videli da je uopšte razgovarala sa Arjom, osim prilikom ponovnog susreta i one naknadne pretnje!
Zavada rođenih sestara oko nečega što se dogodilo nakon smrti oca? Da li je i to bila scena za Maloprstića ili… neka nedorečenost Arjinog lika “bez lica”? Da li je moguće da nakon celog svog puta, Arja Stark, poput pritiska na dugme, ponovno postavi svoje prioritete na prvobitni nivo!? I zašto uopšte takva zavist oko toga ko je dama od Vinterfela? Od druge epizode Arja nije na tom koloseku.
Lavovi
Džejmi Lanister konačno se suprotstavlja sestri. Uz sneg koji počinje da pada u Kings Lendingu, on odlazi. Pored svih prisutnih, deluje da je Džejmi jedini shvatio Bele hodače ozbiljno? Da li nakon svega što se dogodilo i svih smicalica koje mu je sestra priredila Džejmi konačno shvata da nije na pravoj strani?
Dobro, ovo i ima nekog smisla, ali nije valjda čitav alarm potekao od one kratke razmene “fuck loyalty” sa Brijenom? Odanost sestri, ljubavnici i majci incesta, psihopati koja je zapalila pola grada i čijim su delima, posredno, sva njihova deca postradala? Ako je do sada ostao uz nju, neka tu sedi do kraja ili do nove šanse da opravda ime po kome ga svi dobro poznaju – “kraljoubica”!
Trend podele na heroje i negativce se nastavlja, moram napomenuti, vrlo agresivno. Toliko da remeti određene likove, čije su individualne linije, koje smo prihvatili i zavoleli, dovedene pod znak pitanja.
Neću pominjati Teonovo nasilničko buđenje i preletanje od kukavice u heroja, sve uz herojsku muziku! Slični pristupi nisu odraz vulgarnosti samo prema publici. To je besmisao koji će nadviti pokrov naivnosti nad sve ono što je do sada viđeno!
Stiče se utisak da se u sezoni sedam vrši razmeštanje likova po nekoj novoj tabli i to uz okretanje moralnih kompasa, samo da bi se postavio temelj za neku umišljenu završnicu. Očekujemo novih šest epizoda “Igre nad igrama”, koje će svojim trajanjem krunisati preko osamdeset časova dugu seriju. Na kraju ćemo postavljati pitanja “Zašto se ovo upravo dogodilo?” i sakrivati se iza poljubaca i mekih erotskih scena, propraćenih herojskom muzikom?
Hajde, za promenu, da ostanemo dosledni likovima koji guraju decu kroz prozor i ubijaju kraljeve sa leđa kako bi očuvali interese u koje veruju. Meku erotiku da prepustimo mnoštvu vampirskih saga, gde su glumci lepi i samo malo zli!
I… Hoće li živeti srećno do kraja života?
Da se vratim na početak teksta, ali po kraju se poznaje da li je delo namenjeno deci ili odraslima. Pred nama je dug period iščekivanja, spekulisanja i duvanja u hladne prste. Nije u redu da celokupan prethodni trud postane zatočenik šest poslednjih epizoda.
Do tada, nadajte se da će doći zima. Puna snega i belog vetra, u kojoj usamljeni vuci umiru, a čopori preživljavaju. Nadajte se da će surovost bez pompeznosti preovladati i da će barem neki od likova ostati dosledni svojim zanimljivim mentalnim šemama. Uostalom, zbog toga smo i zavoleli “Igru nad igrama”. Barem ja jesam! Vi, koji niste, roze šlag u ruke, pa razmažite po monitorima!
Ja ću se kladiti na vuka samotnjaka.
Naslovna fotografija: HBO
