Nedavno sam na fejsbuku (Facebook) okačila fotografiju novog dodatka svojoj biblioteci — džepnog izdanja drame “Šest lica traži pisca” (“Sei personaggi in cerca d'autore”), Luiđija Pirandela (Luigi Pirandello).
Objava je dočekana ‘na nož’ naoštren biografijom autora: naime, Pirandelo je, kad nije bio književnik, a i kad jeste, bio jedan od ponosnijih članova italijanske Fašističke partije, kojoj je posvetio dobijenu Nobelovu nagradu za književnost. Kako toga danas u predgovorima (koje ja ionako retko čitam) nema, saznanje me je u prvi mah šokiralo. Ipak, iznenađenija sam bila svojim zaključkom, koji se otprilike svodi na — pa, šta sad, knjige su i dalje fenomenalne.
Onda sam počela da se pitam: šta je to što nas određuje prema opusu nekog autora? Naišla sam na tri odgovora, sva tri podjednako važna, sva tri ukorenjena u mom čitalačkom iskustvu.
1. Predrasude
Predrasude na osnovu izdavača (svakome se potkrade kukolj, ali potkrade se i kvalitet), dizajna korica (da li je na njima pismo/kofer u alimpić-tonovima sepije, kakav je font, da li je ime autora štampano krupnije od naslova…), odjeka koji ima u javnosti, demografske strukture čitalačke baze… Sve su na svoj način osnovane i sve mogu zavesti na stranputicu elitizma. I koliko god se trudila da ne podležem, priznajem da mi je Haruki Murakami još uvek na listi ‘suviše popularnih’.
S druge strane, poslednji put kada sam uspela da zauzdam predrasude i otvorim knjigu s filmskim posterom na koricama, pročitala sam “Sobu” (“Room”) Eme Donahju (Emma Donoghue), jednu od boljih knjiga koje sam te zime upoznala.
2. Predznanje
Kontekst je važan. Važno je ko, kada i zašto kaže, a ne samo šta. Neosporno.
Ipak, moramo razgraničiti osudu angažovanog delovanja i odbacivanje umetnosti zbog toga što je umetnik fašistička, rasistička, seksistička ili kakva druga gnjida. Ili samo ja moram, da bih živela sa sobom koja rado čita knjige Čarlsa Dikensa (Charles Dickens, koji je zlostavljao i ponižavao suprugu) i u najomiljenije na svetu ubraja “Straže” (“Ночной дозор”) Sergeja Lukjanjenka (Серге́й Васи́льевич Лукья́ненко, mizogini i homofobični nacoš).
Razgraničavanje je teže kada pisca poznajemo lično. Komšijin mali će uvek prvo biti onaj što ti je onomad zapišao kapiju, pa onda književnik. Onaj što u parku spopada skoroletne devojčice meni nikad neće biti pesnik, nego ono drugo na ‘pe’.
Pitanje je da li bih i prema pomenutim Imenima bila tako popustljiva da sam pre čitanja delâ isproučavala njihove biografije. Verovatno ne bih. I tu nalazimo ključ (ne)odobravanja: prosti redosled. Ako prvo pročitate da je autor kao dečak u Prvom svetskom ratu prešao preko Albanije, (ne)svesno ćete previđati nedostatke i umetnički neopravdane trivijalnosti u njegovim tekstovima. Ako pre čitanja patetične priče o pokušaju samoubistva saznate da je autorka preživela silovanje, čitaćete hrabrost i u interpunkciji. Ako ste prvo pročitali “Ideje” Miloša Crnjanskog, izgubljeni ste za “Liriku Itake”.
Tako, naposletku, stižemo do druge vrste redosleda:
3. Prvi zalogaji
Ako i izbegnemo zamke predrasuda i predznanja, ostajemo prepušteni slučaju. Možemo se koprcati i matematičariti do mile volje, činjenica je da slučaj određuje prvu knjigu kojom će nam se neki autor predstaviti. Odmahujete glavom, je li?
Da mi drugarica iz srednje nije napravila nalog na Last.fm-u, tamo ne bih upoznala druga iz dalekog grada, i on mi ne bi poslao odlomak iz “Sendmena” (“Sandman”) Nila Gejmena (Neil Gaiman). Da prevoz do Sajma knjiga 2008. nije bio besplatan, ne bih ni znala za “Čim preživim ovaj roman” Mirjane Đurđević. Da nije dolazila kao poklon uz veću količinu kafe, kuma mi za slavu ne bi donela knjigu “New York — Београд” Dušana Miklje.
Setite se, pobrojte korake koji su vas doveli do prvog zalogaja nekog pisca. Svi se mogu ispratiti do početne slučajnosti.
Prvi zalogaj je ono što nas često radikalno odredi prema čitavom opusu. Ako nam zapadne kost, ili nešto neslano, ili sladunjavo, teško ćemo poželeti da uzmemo naredni. Ako, pak, taj prvi zalogaj bude sve što smo od datog žanra tražili, proždiraćemo sva dela srećnog autora i neretko biti spremni da ih branimo i kad su samo prosečna.
Tako ja ne verujem da ću ikad imati toliko vremena da pružim priliku ijednoj drugoj Mikljinoj knjizi. Isto važi za Nika Kejva (“Smrt zeke Manroa” sam pozajmila nekome i nikad je nisam tražila nazad) i Arta Pasilinu (“Nezaboravno kolektivno samoubistvo” bih najradije izbrisala iz postojanja). Nasuprot pobrojanim, zauvek ću raditi na širenju kruga obožavalaca Mirjane Đurđević, i uporno iščitavati sve što Nil Gejmen istrese iz pera, iako kritičarski deo mene zna da nije sve što pišu na nivou onog prvopročitanog.
Naslovna fotografija: Shutterstock.com
