Zurenje u slanu vodu, ali ono sa smislom, obično me ubaci u razmišljanje. Nisu svi podložni ovom mentalnom dodiru plavetne i slane vode, ali ja jesam. Raspadne mi se mozak i sav ustreptim, nekako poželim da uvek budem u blizini te vodurine oko koje se večito svi motaju tokom leta.
Ne tako davno, silom ozbiljnog shvatanja posla kojim se bavim, pogledao sam niz filmova u kojima je more dobilo veću ulogu od plavetnila u pozadini. Cilj poduhvata bila je priprema za igrani projekat koji bi se ceo dešavao na jedrilici! Planirani film nikada nije snimljen, jer je producent shvatio da je bolje da se bavi iznajmljivanjem jedrilica, nego produkcijom filmova. Ipak, kao deo obuke, rodila se moja ljubav prema jedriličarstvu i još zanimljivijem odnosu prema moru.
Iako pretežno plava, naša kosmička domaćica Zemlja udomila je više ljudi koji more shvataju kao mesto na kome se gori od sunca, slobodno piša u vodi i gde se ždere i zvera u guzice tuđih žena, jer, zaboga, zašto su se poskidale! Sa druge strane, svi koji su svojom željom ili silom prilika čačnuli nešto više od pomenutog, shvatili su da je umiranje usled davljenja samo jedan od jednostavnijih načina da velika voda iskaže svoju istinsku moć. Ko mi ne veruje, neka potraži penzionisanog profesionalnog moreplovca i neka obrati pažnju na magleni pogled, koji je odavno prestao da reflektuje sve ono za šta civili moreplovstvo vezuju, a to su imetak i novac!
O moru se raspreda u umetnosti odavno. Kolevka onoga što zovemo civilizacijom, zapravo i počinje od mora, pa je stoga logično da u umetnosti, kulturi i drami postojanja ima plavila, baš u pravoj meri. Jedan aspekt ovog modernog jurišanja koje zovemo život otkinulo je od lepote i sporosti koje putovanje morskom površinom pruža. Danas se sve to svodi na “obalnu uživanciju” u kojoj učestvuju svi oni čiji novčanik ima primetniju debljinu. Ali, kao što jedan čovek koji o moru puno zna reče:
“I kofer putuje…”
Pa, nije sam boravak negde ujedno i garancija da je sve shvaćeno i jasno. Isto važi i za predstave umetničke vizije. Mnogo filmova na neki način tretira more, moreplovstvo ili bilo kako seže prema plavetnim prostranstvima dalekim od ušuškanog i betoniranog megapolisnog mentaliteta.
Tu se, pre svega, izdvajaju filmovi u kojima je moru data dramska funkcija, ponegde čak i funkcija lika. U tim trenucima, ono postaje moćna i fleksibilna poluga koja vrlo lako satire likove i njihove postupke, baš kao i u životu. Na pamet mi dolazi ideja da ljudi more ne shvataju ozbiljno. Smatraju ga slanom baruštinom u koju mogu da frknu đubre ili udicu, na kojoj će se naći ogromna ribetina kakvu su zamislili. Desi se ponekada i to, ali ponekada i more ponešto uzme.
Filmovi koje sam na kraju teksta naveo, i koje svima sugerišem da pogledaju, dela su iza kojih stoje ljudi koji more vole i poštuju. Nakon godina bavljenja jedriličarstvom i nešto iskustva, nastavio sam da ih cenim. Nisu svi idealna ostvarenja, ali zaista svi dosežu mnogo dalje nego široka pučina današnje površnosti. Postoji u moru i moreplovstvu neka posebnost koja se teško može opisati. Ako se čitalac udubi u Melvilovog “Mobi Dika” ili još neki od tih često nepravedno žigosanih “opštih” naslova, možda može da dokuči o čemu je reč i o kakvom odnosu govorim. A ako ne, barem neka ubiju koji sat života uz neki od ovih filmova.
“Gospodar i komandant” (“Master and Commander: The Far Side of the World”): Piter Virovo (Peter Weir) remek-delo. Od toga kako je film snimljen, do same suštine postojanja i plovidbe u vreme napoleonskih ratova.
“Bela oluja” (“White Squall”): Kada se liši nepotrebne patetike Ridlija Skota (Ridley Scott), ovaj film otkriva da je đed Ridli ipak nekada bio čovek. Istinita priča o polaznicima škole na brigantini Albatros, nudi više od potresne ispovesti. Nudi uvid u to šta je moreplovstvo!
“Nož u vodi” (“Knife in the Water”): Roman Polanski. Film bez mnogo reči koji kazuje toliko toga. Postavljen u trougao i uokviren crno-belom tehnikom, ovaj film nijedan sladokusac ne sme propustiti. Tehnički nije reč o moreplovstvu, već jedriličarstvu.
“Mrtva tišina” (“Dead Calm”): Film u kome je Nikol Kidman (Nicole Kidman) podnošljiva i u kome Bili Zejn (Billy Zane) ima nekoliko vrlo simpatičnih nastupa. Ponovo trojka, ovaj put u koloru.
“Skiper”: Jirgen Prohnov (Jürgen Prochnow) je “Der Skipper”, jedriličar koji u dogovoru poveze dve lepotice. Peter Keglevic, koji je režirao ovaj film, pobrinuo se da trougao po treći put bude osnova za vrlo zanimljiv boravak na moru.
“Podmornica”: “Das Boot” nas ponovo vodi u nemačko tumačenje moreplovstva. Ovaj put Jirgen Prohnov je kapitenlojtnan nemačke podmornice u Drugom svetskom ratu. Okarakterisan kao jedan od najboljih filmova “na moru” ovaj mamutski projekat zaista nosi sav taj miris “dizela”.
“Sve je izgubljeno” (“All Is Lost”): Robert Redford kao solo moreplovac. Koga interesuje da pogleda film u kome glumi jedan jedini glumac i gotovo ceo film nema nijednu repliku, neka izvoli.
“En Solitare”: Ovo je relativno nova priča o samostalnoj trci oko sveta, koja se zanimljivo razvija kada jedan od takmičara otkrije da ima slepog putnika na brodu.
“Vetar” (“Wind”): Biblija svih jedriličara, igrani film o Kupu Amerike ili o najprestižnijem jedriličarskom takmičenju. Kada se oslobodi nepotrebne slatkoće, “Vetar” nudi jednu prilično zabavnu i preciznu retro zabavu.
“Kapetan Ron” (“Captain Ron”): Porodična sprdnja idealna za nedeljno poslepodne, koja, da li zbog Kurta Rasela (Kurt Russell) ili iz nekog drugog, manje poznatog razloga, čini da ono što nije smešno barem bude jako zabavno.
Navedenih 10 filmova, govori o moru pre svega time što mu daje ulogu i određeno “vreme na ekranu”. Pogledajte one koje niste, ponovite one koje jeste gledali, a ja idem da zurim u plavetnu pučinu i još malo razmišljam.
