U vreme kada je format albuma obezvređen na sličan način na koji je i fakultetska ili bilo koja druga diploma, jer su se fakulteti zbog Bolonje pretvorili u srednje škole, srednje u osnovne, a osnovne u zabavišta za buduće kukavice i mamine/tatine sinove, super je što uopšte i ima bendova koji i dan-danas snimaju albume, kaže Velibor Nikolić, frontmen grupe Brigand u intervjuu za Bosonogu povodom posljednjeg albuma “Daleko je Vavilon”.
Dodaje da danas “svaka budala za 150 evra može da kupi Squier i kompjuter, onda iskucka nešto i nazove to svojim ‘projektom’ i dobije istu pažnju u internet medijima”, kao i album koji košta i po nekoliko hiljada evra.
Ipak, kaže da je u konačnici zadovoljan prijemom albuma kod publike.
“Profiltriralo se to malo, jer ova ploča nema hitova, ova ploča je ‘jesi ili nisi’ trip. A, teška je k'o đavo, nije za svakoga. Tako je i zamišljena. Teško se i porodila, bilo je nekih udaraca u stomak”, pojašnjava Velibor.
BOSONOGA: Na “Daleko je Vavilon” se “sudaraju” brojni stilovi i iz tog ugla je čujan pomak u odnosu na njegovog prethodnika. Znači li to da si napokon našao formulu da pomiriš sve ono što inače navodiš kao uzore Briganda, a što je sada više nego očigledno?
VELIBOR: Uh, dobro pitanje. Slažem se da sam ja kao autor uvek bio rastrzan između tog nekog duma i alternativnog Sonic Youth saunda. I baš ta “šizmatičnost” neke ljude privlači nama, što je super. Ali, odaću ti jednu tajnu… Taj Raskoljnikov u meni je otišao u penziju i znam u kom pravcu će se krenuti na sledećem albumu. Počeli smo rad na novim pesmama i malo smo promenili pristup.
BOSONOGA: Ako se izmaknemo od ostatka produkcije, djeluje kao da cijeli “Vavilon” posebno podvlači glas. Koliko ti je bilo važno da vokali ostanu bliski onom sirovom načinu pjevanja, koji najviše podsjeća na žive nastupe?
VELIBOR: To je namerno rađeno. Ceo zvuk “Vavilona” je jako sirov i neki ljudi teško vare to, jer im je uho naviknuto na pregršt šminke. Ovo nije zvukom neki moderni burger, ovo ti je – vo na ražnju. Ali, sreća u nesreći je da sada uživo zvučimo kao sa diska, pa se ljudi, kao, iznenade. Tu smo foru maznuli od grupe Neurosis, ne treba biti neki genije za to. Samo treba bar ponekad u životu slušati svoje srce i ne obazirati se šta će neko drugi da kaže, jer svejedno ćete pljuvati.
BOSONOGA: Misliš li onda da bi taj pristup “evo, ovako uvijek zvučimo – nema laži, nema prevare”, promijenio percepciju publike prema njihovim omiljenim izvođačima, koji pribjegavaju svim blagodetima produkcijskih zahvata?
VELIBOR: Nije moje da sudim drugima, poštujem svakoga ko gine za svoje snove i ideje. A znam ih mnoge. Ja bih voleo da imam snagu i ljubav prema muzici recimo jednog Mladena Miljuša ili Nikole Vranjkovića, ali nemam. Ja svoje prokletstvo nisam pretvorio u blagoslov, malo je do mene, a malo je i do okolnosti. Mi smo se ovaj put opredelili za jednu malo ortodoksniju varijantu, ali to nam ne daje za pravo da mislimo da smo pametniji ili bolji od drugih. Ima divnih ljudi i na bini i van nje, dovoljno da ostaneš tu.
BOSONOGA: Šta bi tada bila najjača, a šta najslabija tačka Briganda?
VELIBOR: Najjaču tačku neka odredi publika. Za najslabiju smatram da je to što nedovoljno često sviramo. Kvota od 8 do 12 svirki godišnje nije dovoljna i to je skoro isključivo naša krivica. Mada bi i festivali mogli da izađu u susret realno, svira nam se, bre. Mi to znamo da radimo, ljudi plaču na našim koncertima. Samo treba neko malo da se istrči za nas, pa da “sečemo” glave nekima što su zaseli.
BOSONOGA: Možemo li se onda tu dotaći često spominjane problematike centralizovanja rok scene, bilo u Srbiji, bilo u regionu? Šta su prednosti bendova koji ne dolaze iz velikih gradova poput Beograda?
VELIBOR: Ja funkcionišem već godinama na relaciji Beograd-Pančevo i moja je pozicija jako specifična. Trebalo mi je vremena da se naviknem na Beograd, jer ja jesam južnobanatski provincijalac i znam da me Beograd nikad neće prihvatiti do kraja, ali sam bogatiji za iskustvo koje prosečan provincijalni muzičar nema. Beograd je istovremeno i predivan i užasan grad, i volim ga i mrzim istovremeno, talentovaniji od mene su to lepše formulisali. Nekih objektivnih prednosti za provincijalan bend nema, mislim da jeste plusić ako si iz Beograda ili Novog Sada koji realno i jesu centri.
Mada, dobar bend daleko se čuje, neki provincijalni bendovi veće gradove pomalo koriste kao izgovor. I Jewy Sabatay je poslednje dve godine svog postojanja dobrano izašao iz Pančeva, tj. Starčeva, a lako smo mogli da kenjamo kako je Srbija-Beograd-Novi Sad-Vašington-Moskva-Brisel-Peking-površina Marsa sranje.
Zar nije malo paradoksalno da me u doba interneta pitaš takvo pitanje? Ili si možda u pravu, pa je internet samo jedna prokleta iluzija, te je i dalje važno ko si, odakle si i ko su ti mama i tata? Indonežani i dalje mahom slušaju indonežanske bendove, Amerikanci američke, i tako dalje. Internet nije iznivelisao ništa, “globalno selo” još uvek ne postoji, samo je dodatno svojom transparentnošću i lakoćom pristupa doprineo većoj vidljivosti mržnje i razlika među raznim žutim i crnim mravima. Sreća u nesreći je da mahom ta mržnja ostane na tastaturi, a nekad su se ljudi hvatali za nešto oštrije i vatrenije. Sad bar znamo na čemu smo.
Ne valja, ali nije nerešivo, jedino što ta rešenja u budućnosti neće biti baš jednostavna. Možda zato ceo život igram “Fallout” serijal (smijeh).
BOSONOGA: Album ste postavili za besplatno preuzimanje, kao i prethodni. Kakva “politika” benda stoji iza toga? Generalno, misliš li da je dobar potez da muzika bude svima dostupna “za dž”?
VELIBOR: To je nužda. Naši vojnici su u Prvom svetskom ratu pili mravlji kvasac, mi dajemo album za džabe, jer bi ga u drugom slučaju malo ko preslušao. Tako da ono – to je dobar potez, ali iz najgorih mogućih razloga.
BOSONOGA: U sličnom kontekstu, kakav je onda tvoj stav glede specijalizovanih servisa, tipa Deezer, Spotify i slično? Djeluje kao da su fizička izdanja postala više kao neki presedan, bez obzira na to što se vinil vratio u velikom stilu…
VELIBOR: Mislim da je to jedno najobičnije sranje, spuštanje rampe za lažne konzumente. Jebeš čoveka koji nije u stanju da potroši 5-10 evra na knjigu, film ili album. I nemoj slučajno da je neko spomenuo onu čuvenu “narod nema ‘leba da jede” i slično, jer su nam kafići, prodavnice i klubovi prepuni. To nije ljudsko biće, to je čovekolika spužva. Tužno je to što su i oni malobrojni koji su bili spremni da troše, sada naučeni na to da je svaki nematerijalni sadržaj džabe. Ja mnogo volim da gledam filmove i skidam ih besplatno, naravno, ali neke od najlepših trenutaka sam doživeo u Jugoslovenskoj kinoteci. Ali, Bože moj, karta je 100 dinara, pa nikad nije više od petoro ljudi tamo i onda kažu da smo neka prestonica kulture. Pre bih rekao prestonica jeftinih ljudi, ne svih naravno, koji dižu noge svakome ko nije iz Srbije za dva piva sa istetoviranim “vadi me odavde” na čelu. Ja ne kapiram tu istočnoevropsku crtu, majke mi. Mene k'o da su neki Nemci pravili. Niko ne ceni takve ljude. Ne zovu Slovenci Beograd džabe – Tihuanom. Sindrom “crvenog tepiha” će nas ubiti. Ali, plivati u govnima se mora. Mi moramo da dopremo do ljudi, kako znamo i umemo.
Najinteresantnije od svega je da svi ljudi klimaju potvrdno glavom kada im uopšteno izložiš ovaj problem, ali odmah krenu da se ljute na tebe kada upotrebiš konkretne imenice, kao ja sada. Treba da se ugledamo na Italijane, to je najsrećniji narod na svetu. A mi gledamo samo Rusiju ili Zapadnu Evropu, kakva glupost čoveče. Na Mediteranu je sreća. Samo pogledajte govore tela. Više će vam reći od svih reči i statističkih podataka.
BOSONOGA: Muzičari konstantno navode i kao jedan od problema nedostatak podrške medija. Mogu li mejnstrim mediji, velike medijske kuće, zaista pomoći izvođačima ili se danas samo radi o tome da neka objava u takvim medijima zadovolji lične ego tripove muzičara?
VELIBOR: Pa, mom egu prija kad nam neko objavi najavu, recenziju ili intervju, to je normalno. Ja ne znam nikoga kome podrška ne prija. Ne znam nikoga ko je odbio milion evra. Ali, to može i da pomogne promociju benda. Ne treba biti gadljiv na medije, ima ljudi koji su jako korektni prema nama, koji prate naš rad i Brigand ne bi bio tu gde jeste da nije bilo njih. Istakao bih ovom prilikom te neke ljude, poput Nemanje Đorđevića, Jadranke Balaš, Nevene Balalić, Sergeja Sokolova, Jelene Ostojić… da se ne uvredi neko, ima ih još.
Nije mi jasno što svi toliko pljuju medije, pa i oni su ljudi isto kao i političari. Ne znam odakle nam svima pravo da se žalimo toliko na njih, nisu sa Marsa pali. Ljudi vole da gledaju đubre, mediji im to pružaju, pa ne znam onda ko je tu kriv. A, čekam taj dan, lepo je Džordž Karlin rekao, desiće se bračni par koji će da ispeče i pojede svoje dete pred kamerama za lovu, a mi ćemo da masturbiramo. Pa, kako onda da ne poželiš neki meteor od 1.000 kilometara u prečniku?
Što se mainstream medija tiče, ne može bend koji ima jednu “Bogomoljku” u svom repertoaru da se nada nekom preteranom vrtenju na nacionalnim frekvencijama. Puste nas ponekad i to je to, nemam prava ni da se ljutim, jer mogu samo da pretpostavim koliko ih ljudi smara. To ne bi bilo realno ni na tom Zapadu. Nas samo uživo nastupi mogu da spasu.
BOSONOGA: Pod kakvim uslovima bi Brigand mogao postati jedan mejnstrim bend?
VELIBOR: Ako napravimo neki “unca-unca” hit. Vašarska forma najbolje uspeva na kolonijalnim prostorima.
BOSONOGA: A šta je sa korelacijom muzičari-izdavači-promoteri-mediji-publika?
VELIBOR: Nema je. Stariji mi kažu da je nekad bilo kao malo. Mi živimo u koloniji kolonije, pošto je Nemačka američka kolonija. Mi smo ona zadnja cura od troje učesnika u filmu “Human Centipede”, to smo i zaslužili. Nema tu nikakve korelacije. Ako napraviš neki banalan hit koji miluje reptilski mozak, možeš da se nadaš uspehu. Ovako, ko te šiša idi crkni čitaj knjige, jer ti ne znaš da se smeškaš.
BOSONOGA: Kada je nastao kao pravac, alternativni rok koji svirate, devedestih godina je bio alternativa dens muzici i metalu. Čemu je danas alternativa – alternativa?
VELIBOR: Ničemu. To je hobi nas nekolicine koji volimo to. “Dungeons & Dragons” za ljude koji ne sviraju gitaru na uobičajen način. Alternativni rok više nema nikakav uticaj na društvo i svet može da odahne i vrati se kolektivnom češanju dupeta u šoping molu.
BOSONOGA: Ipak, na svojim solo izdanjima si se igrao i sa elektronikom. Zašto ne dozvoljavaš Brigandu takve izlete?
VELIBOR: Zato što je elektronika u alternativnom rok bendu mahom znak nedostatka prave inspiracije. To što Radiohead i Portishead to vrhunski rade, to je zato što su oni Englezi, a oni su Bogom dan narod… Naravno da sam ironičan.
To je sad postalo toliko otrcano, ti semplovi, da ne mogu više ni novi Mogwai da preslušam koliko je to anemično i pretenciozno. Neverovatno je koliko ih nije sramota da već 6-7 ploča uzastopce koriste potpuno identična aranžmanska rešenja, a verovao sam u njih posle prva dva albuma. Gitarom se može postići zaista svašta i ja tek čekam da steknem neka nova znanja. Taj instrument ceo život učiš. Šta će mi elektronika u životu? Niko nikad nije razbio laptop na nastupu.
BOSONOGA: Kada se hronološki pogleda tvoja diskografija, jasno je da si vješto premostio pauzu između dva benda. Čuvaš li ljubomorno neke pjesme koje želiš da potpišeš isključivo svojim imenom?
VELIBOR: Nije to vešto, to je pitanje života i smrti bilo. Ne dao Bog nikom tu “veštinu”. Ponekad čestitam svom srcu što nije prepuklo i sutra da stane rekao bih mu: “Svaka ti čast”. Ne čuvam ništa, sve što radim je novo. Imam mnogo ideja i inspiracija za sledeći album Briganda. Mnogo ružnih stvari mi se izdešavalo ove godine, ali ja ću se potruditi da ih pretvorimo u nešto lepo, nešto nedostojno aktera, a dostojno publike. A, najlepše je kada se neko prepozna u tvojoj pesmi, mislim da osoba shvati da je tekst o njoj. To su stvari važnije od svake materijalne koristi. To je ono što nas razlikuje od životinja, ne tehnologije.
BOSONOGA: Ko je uopšte prva osoba kojoj daješ svoje pjesme na preslušavanje?
VELIBOR: Svom najboljem prijatelju i članovima benda. Mislim da je to poprilično logično. Malo je ljudi kojima verujem, jer su me ljudi naučili da im ne verujem.
BOSONOGA: S obzirom da su tvoji solo radovi za nijansu ličniji, da li razmišljao da ih objediniš u neko printano izdanje?
VELIBOR: Neće biti zbirke pesama. Nikada. Kad umrem, sklapajte, igrajte se. Samo gledajte da ne bude reljefni font na koricama, nema ničeg seljačkijeg od reljefnog fonta.
BOSONOGA: Da nije rano da pričamo o smrti?
VELIBOR: Upravo sam zatekao pauka u svojoj sudoperi i odlučio da ga ostavim u životu. Cenim paukove. Bubašvaba bi se drugačije provela.
Naslovna fotografija: Branislav Mihajlović / promo
