Da mi je neko postavio pitanje da li postoji ikakva veza između Grčke, domaće kinematografije i autoelektrike, slatko bih se nasmejao ne znajući šta da odgovorim. Uostalom, kao i ranije, stvarnost uvek ponudi poneki sumanuti odgovor, kao čast na naše neznanje ili podrazumevanje.
Pokvario se relej migavaca! Ispravnije rečeno, relej pokazivača pravca na motornom vozilu kojim upravljam. Svi revnosniji vozači znaju da trepćuće narandžaste sijalice ipak imaju praktičnu namenu, pa moja čudesna priča počinje baš kod revnosti prema automobilu.
Tumarajući po nekom od mesta koje počinje sa “Nea”, i to još u vreme sijeste, nabasam na grupu grčkih bodibildera koji se “hlade” pred teretanom i odlučim da potražim pomoć. Tri golema lika me preslišaju odakle sam i valjda poveruju da sam ovako mali i crn ipak iz Srbije. Uz zvuk balkanskih narodnjaka, čiju melodiju prepoznajem iz domaćih splavovskih asortimana, jedan mi na ruskom jeziku objasni da potražim veliki znak “Bosch”, tu negde na drumu kojim sam stigao. Neće čovek da priča engleski, a mene ispod oka gleda dok nisam počeo otvoreno da raspolažem sa “da” i “davaj”. Brat Grko-Ruso-(Srbin) me uhvati za ruku i sprovede do ulice odakle se vidi moj cilj. Džinovski “Bosch” znak, gde valjda kod Nemaca treba da potražim pomoć i popravim migavce.
Nađem put do znaka i ne preterano zapanjen shvatim da me Grko-Srbo-Ruso-Evropejac poslao do Bošovog predstavništva za belu tehniku i baštenski alat! Spaljen od sunca koje topi kosti i jednovremeno nemoćan da drugim besnim vozačima objasnim svoje časne pokušaje da popravim migavce, ugledam raspadnuti traktor i pored njega nafrakanu tetku u rentiranom autu. Na stranu tetka i traktor, ali pod njenu haubu lik bez majice upravo ubacuje akumulator! Pomislim da je to mesto koje tražim i sa tupavim osećajem u potiljku, pročitam natpis nad betonskom garažom koja deluje kao da je u predgrađu Rake. “Elektrologos”, logično električar! Da je moje gimnazijsko obrazovanje imalo program novogrčkog umesto starogrčkog i latinskog, pomislim… Ma, prestanem da mislim od silne toplote.
Simpatičan lik sve shvati iz prve i krene da kupusa moje metalno kljuse, kako bi dosegao kolabirani relej. Usput, uz pomoć Gugl-prevodioca, navalentno mi objašnjava sve o svojoj radionici, životu, porodici. Preko priče o fabrici Papdopulos, koja proizvodi odličan keks još od 1922. godine, upita on mene čime se bavim! Istopljenog mozga od vreline i traganja, krenem da mu na engleskom objašnjavam da sam filmadžija i fotograf, a on kao oparen ukrsti oči na meni i prozbori neku molitvu na grčkom jeziku, koju ni prevodilac nije mogao da svari.
Ponavljajući tekst koji sam toliko puta izgovorio u predstavljanjima, počnem da premotavam da li sam rekao nešto što ga je moglo uvrediti, pa će mi relej migavaca naplatiti 300€!? Lik se smeška i šeretski vrti glavom zadovoljno nastavljajući da radi. Očekujem klasično srpsko pitanje koje policajac ili majstor postave kada kažem šta radim, a to je da li snimam porniće i svadbe.
Čekam nizak udarac, spreman da prevrnem očima, ali lik kreće da priča o krštenju svog deteta. Vidim da je pogodak blizak svadbenom, ali hajde, ipak mrvicu bolji. Čovek ubrzano i predano nastavi da radi i da mi objašnjava kako sledeće nedelje krsti sina i kako mu neka dva lokalna lika naplaćuju foto i video zapisivanje događaja skoro 800€!
Klimam glavom pokazujući sapatništvo, ali on nastavlja da će za naredno dete on naučiti da slika i snima, jer se već vrlo ozbiljno amaterski bavi fotografijom. Ipak prevrćem očima, pun razumevanja za Grka Elektrologosa i njegove probleme. Odmaknut, skidam majicu u očaju i dopuštam da me sunce zagrize po crvenom vratu. Lik zavrće nekoliko finalnih šrafova i mrtav hladan ustaje deklamujući naslove srpskih filmova stare i novije produkcije. Pali migavce koji sada savršeno rade i doprinose trenutku.
Meni ispadaju svetlaci od vrućine i u “kadru” posmatram crnpurastog Grka, masnih ruku, koji drži moj stari relej migavaca, dok novi uredno cakće u ritmu njegovog poznavanja srbijanske kinematografije. Čovek se nalaktio na haubu mog auta i recituje filmove gestikulirajući koji mu se dopada, a koji ne. Među naslovima su i neki od filmova koje sam i snimao, pa fatamorgana postaje sve kompletnija. Majstor mi steže ruku onako zbunjenom i kaže da sam mu simpatičan i da će mi naplatiti samo cenu releja. Zauzvrat traži da mu dam par saveta kako da popravi svoje foto-kadriranje, što vrlo efikasno završavamo na njegovom Ajfonu! Nudi me hladnom flašicom “Zagori” vode i uz svetlace koji mi i dalje iskaču pred očima, završavam druženje sa Grkom, elektrologosom u predgrađu mesta koje počinje sa “Nea”.
Popravljao mi je relej migavaca i pokazao…ma više ni sam ne znam šta mi je sve pokazao i ispričao! Sećam se samo da je ponosan pričao o filmovima.
Sedam u auto ponovno gledajući onaj ogromni traktor koji hrđav stoji u travuljini pored radionice koja deluje kao napuštena. Svetlaci mi iskaču, migavci rade, a u retrovizoru se naslonjen na vrata radionice smeška Elektrologos, neki lik tu oko Soluna, iz mesta koje ispred naziva ima “Nea”.
