Ovo nije umetničko delo.
Čitati ga kao takvo znači uskratiti njemu poentu i sebi poimanje.
Pamflet “Kraj iskrivljenog sveta” toliko je dobro prerušen u roman, da ne čudi što je tako čitan i ocenjivan, i što se od njega traži da bude više no što može.
Zamera mu se repetitivnost, ali samo je ponavljanje oproban način da poruka pusti koren. Kao ‘ne guraj prst u utičnicu’ ili ‘ne kupaj se sa uključenim fenom’. Kad ne pusti koren, ‘oće da se dogodi, a tad ‘oće da ubije.
Ali počnimo od početka, što bi rekô autor Mauro Korona.
“Jednog zimskog jutra, uostalom nesreće se često događaju baš zimi, svet se budi i otkriva da nema više nafte, ni gasa, ni uglja, ni električne energije”.
Samo zamenite prezent imperfektom, i dobijate postavku narodne bajke. Nije taj prezent slučajno tu: on služi da opomene da pred vama nije bajka, već samo-što-nije-stvarnost, u dovoljno bliskoj budućnosti da nijedno drugo glagolsko vreme ne pristaje.
Apokalipsa nije došla slučajno, i nije se svuda isto manifestovala. (Primitivni narodi, na primer, nemaju ni pojma da je civilizacija na umoru.) Najavila se ponestajanjem nafte i zagađenjem vode i smogom, ali niko nije imao vremena da primeti.
“Dok je bilo goriva, vreme se gubilo kao što se gubi novčanik na ulici”.
U gradovima bez ogreva i standardnih skretača pažnje, najpre se spaljuju police za knjige, da bi knjige služile umesto televizije, zatim knjige, zatim sadržaj muzejâ, zatim inventar bogomoljâ. Tri četvrtine čovečanstva umire — bolesni, stari, novorođenčad, moral. Sve komšije se zovu na supu od pacova; niko se ne zove na supu od komšije.
“Nema više satova, radnog vremena, obaveza, kucanja kontrolnih kartona, šefova koje treba slušati. Skoro da bi se živelo dobro da nema straha da će se umreti od gladi.”
U prvih nekoliko poglavlja fokus je na gradu, gde živi Koronin pretpostavljeni čitalac. Potonjeg to ušuškava u pastoralne predstave sela kao zone blagostanja, i izaziva nevericu — kako to da se još niko iz grada nije uputio tamo?! I to se vrlo brzo razotkriva, bez metafora i korektnosti, sa ciljano šokantnom moralizatorskom notom dostojnom kolumne u Politici: “Sada mladi iz tih krajeva studiraju i ravnaju se s vršnjacima iz gradova. Jedini problem je što, učeći previše, ne znaju više da koriste ruke. Roditelji, rođaci, dede i bake, stričevi, uvek su im govorili da treba da uče kako ne bi služili drugima. Ali nisu im objasnili da uz učenje treba vežbati i ruke. Greška je bila u tome što se verovalo da ruke više nisu potrebne, a sada je trebalo da služe i više nego nekada”. Ipak, ostao je po koji ‘pravi’ seljak, koji je s proleća uputio slučajno preživele u veštine namernog preživljavanja. Gradovi postaju sela, sa njivama umesto sportskih terena i štalama umesto muzeja.
Pružajući nesebično samu sebe kao primer, ova knjiga dokazuje autorovu tezu da je najveća civilizacijska tekovina teoretisanje o prednostima koje praksa ima u odnosu na teoriju, ili, kako bi to sam autor sročio — proseravanje.
“Svi otkrivaju da su povratili blago koje nije postojalo već mnogo godina. Bogatstvo koje je pripadalo, možda, njihovim prapradedovima: sporost”.
Dolazak leta oprema bolnice solarnim panelima, dolazak jeseni donosi Novo Blagostanje. U blagostanju se javlja dokolica, dokolica rađa religiju, sa religijom dolazi nasilje, sa nasiljem trgovina, i sa njom Novi Stari Svet sa starom hijerarhijom. Civilizacija se pokreće ka Novom Kraju.
Nazvati Koronu lošim piscem nema svrhe, jer on se upravo time ponosi. Svi pisci, uključujući i novinare i kritičare i intelektualce uopšte, za njega su nepotrebna “škrabala” koja svetu nanose samo štetu. On namerno nije napravio umetničko, već propovedničko delo, i to u rangu beskućnika koji na njujorškim ulicama opominje da se bliži strašni sud. Jer, kvalitet u umetnosti nije garant korisnosti, a korisnost mora biti imperativ. Jer, imamo i čitamo i citiramo “1984” i “Životinjsku farmu”, pa i “Vrli novi svet”, daleko umetničkije od ove, čak neuporedive sa njom, a uporno iz realnosti prve skačemo u drugu pa u treću pa nazad.
Nije ni “Kraj iskrivljenog sveta” bez urnebesnih satiričnih mesta, poput:
“Jedan bivši ministar poljoprivrede ima problema zato što ne zna s koje strane da drži ašov. Pokušava s desne strane, pa s leve”.
(Ovo da se stavi u TARDIS i dâ Domanoviću, čudo bi napravio. Ali i Domanovića danas čitamo, veličamo i citiramo, pa živimo među njegovom interpunkcijom.)
Uglavnom, ono što se na početku činilo kao priručnik za preživljavanje u postapokalipsi, do kraja će utisnuti drugačiju poruku: koliko je moderna civilizacija evropocentrična, toliko će i smak sveta biti.
Naslovna fotografija: Pixabay
