Koračam jesenjim asfaltom, a u susret meni idu dva klinca. Ništa čudno osim što nose japanske frizurice i žučno raspravljaju na dijalektu u kome jedva prepoznam reč “anime”. Uveravam se iz blizine da su klinci lokalci, iz Beograda, jer preko “stranog” dijalekta ispališe po par masnih psovki, očigledno nemogavši da se dogovre ko je u pravu. Shvatajući da ih začuđeno posmatram, i jedan i drugi navukoše digitalne ljušture i nestadoše niz vetrom obojenu ulicu.
Starije generacije, tačnije oni pripadnici koji drže do “nerdovskog selfa”, nisu propustili “Duha iz oklopa” (“Ghost in the Shell”). Mislim na original iz 1995. godine! Bademaste oči, karirane suknjice, zatim predivno naslikane i svetlom oprane pozadine. Karakterističan animacijski pokret u kome, kao da neki komadić vremena uvek nedostaje…
Kada se kaže “manga”, prisutni ili padaju ničice ili beže glavom bez obzira, krsteći se. U davnoj prošlosti, naravno posmatrano iz današnje digitalne histerije, sadržaji sa istoka dolazili su doneti jedino rečima svedoka. Nekoga ko je imao prilike da boravi istočnije od SSSR, tamo negde u zemlji gde sunce izlazi. Evropom su tada vladala kontrolisana uredništva jedinog raspoloživog vida masmedijske razmene – televizije! Retki pojedinci, koji su se odvažili da, uz nabavljeni video-rekorder, donesu i VHS ili Betamax original, bez prevoda, zverali su u nacrtane likove krupnih očiju, ne sluteći kakva se tajne kriju iza stripovsko-animacijskog pokreta, naslonjenog na japansku umetnost iz 19. veka.
Istina je da je manga u Japanu kult. Toliki da se ne treba truditi shvatiti ga. Ne diraj kult u zemlji u kojoj paralelno postoji i kult(ura) samoubistva! Sa druge strane, neodgovorno je ne zapitati se kako i zašto manga donosi svoje specifične introvertnosti čak i do dalekog Balkana. Kako to da u našim školama ima sve više klinaca koji žele da uče japanski, u međuvremenu gutajući sadržaje skinute sa binarne mreže? Je li to moderno doba? Snaga jednosmerne japanske kulturne razmene? Zašto se deca ne lože na nemačke, Viva 2, tehno-tinejdžerske, treš serije? Šta je to toliko magično u serijama i filmovima u koje, ako se na trenutak uključite, pomislite da je reč o nečemu?
Razgovarao sam sa nekoliko sledbenika ovog pokreta, sugrađana, koji poznaju ovu materiju do tančina. U razgovoru, skoro da se otklanjaju mašući glavom, kao da je reč o nečemu teško razumljivom. Dok sam uspevao da uspešno pratim njihov razgovor, naučio sam dve nove reči. Prva je otaku i druga vijabu (weeaboo). Potražite ih u engleskom rečniku i počnite da se privikavate na njihovu upotrebu u našem jeziku, jer je pred nama doba nula, jedinica i drugačijih svetova.
Poljuljana probojem digitalnih linija, hermetična i donekle osakaćena kulturna razmena menja svoje lice u periodu poslednje dekade 20. veka. Čak i kroz miris baruta i nemaštine, stanovnici ovih prostora, večno gladni “onostranog” koje su navikli da konzumiraju tokom sedamdesetih i osamdesetih, dobijaju uvid u “one japanske crtaće”. Prezajući od svega što nije nalik Miki Mišu i Asteriksu, oni malo fleksibilniji su brzo shvatili da se Japan ni malo ne šali i da se iza banalnog kriju često ozbiljne teme. Mamoru Oši (Mamoru Oshii), tvorac originalnog “Duha iz oklopa”, verovatno jeste fundirao ozbiljno shvatanje japanskog narativa na ovim prostorima. Zaista, do tada, osim retkih primera, mi nismo navikli na animirane filmove koji nose toliko toga.
Povećan broj TV kanala i privilegija izbora sadržaja zaista jeste otvorila mogućnost da započnemo svoje divljenje prema korenima “Matrix-a”, koji su nekada braća, a danas sestre Vašovski (Wachowski) zdušno pretočile u filmsku legendu. Samo da bi kroz serijal “Animatrix” izvorni tvorci pokazali ono šta umeju zaista da urade. Vašovski se kasnije nisu preterano proslavili sa nastavcima, ali sajber pank, alternativne istorije, duboka putovanja u elektronske paralelne svetove sa četiri ostrva u Pacifiku dočekalo je svoju priliku da se spari sa ostatkom sveta.
“Perverzni su Japanci, znaš, sve su im devojčice obučene u one njihove školske uniforme!” Široka publika je sedela i klimajući glavom odbijala sve što nije stavljeno u čvrsti aršin. Drugi su istraživali, gledali, divili se čak i erotskim mangolikim sadržajima, koji su bezrezervno stizali uz glavni tok. Kada budemo razumeli da na posao treba da se dođe ranije, a da je sramota ustati nakon radnog vremena i izaći, možda ćemo moći da razumemo mnoštvo nacrtanih drama, krimića ili pornića koje nastaje zajedno sa drugim manga sadržajima za konzumaciju publike svih uzrasta.
Serije, filmovi, stripovi i sve to u tolikom broju, a izvesno je i vrlo kvalitetno, sada je beskonačno dostupno na Mreži. Mange finansiraju i opskurni sindikati “jakuza”, a određeni stvaraoci, reditelji ili animatori, uživaju i statuse božanstava. Naravno, tako je samo u Japanu. Ili možda ne?
Klinci po Beogradu počinju da furaju japanske frizurice. Mislim da me neko zavitlava! Ovo ovde nije neka proslavljena multi-kulti sredina! Razumem da japanska emigracija donese i svoje običaje i svoje navike, ali na brdoviti Balakn? Koliko može da bude tinejdžera zainteresovano za to da odbijaju svoju kulturu i prihvataju japansku?
Iz nastavka razgovora sa pomenutim poznavaocima, shvatam da po beogradskim srednjim školama ima i po nekoliko zagriženih klinaca u svakom odeljenju! Fenomenalno! Barem deca gledaju (valjda) pametnije sadržaje od domaćih rijalitija. Neki su čak toliko ogrezli da su i među istomišljenicima prepoznati kao previše ekstremni. Odbacivači sopstva i matične kulture. Kažu da se sa njima ni “ljubitelji” ne druže, jer počinju da govore samo japanski!!! Mnogo su to mlađi klinci, pa ih moje čuđenje odbija i smara. Pitaju se za čije babe zdravlje se toliko interesujem, a mene samo kopka odakle takva fascinacija i šta u samom sadržaju nosi tako opijajuću energiju da nešto iz dalekog Japana zvoni ovde.
Drugar sa kojim radim na sasvim drugačijem projektu je poznavalac. Po struci animator i vrhunski crtač, preporučuje mi odakle da počnem. Ostajem u pozitivnom šoku o kakvim je filmovima reč! Zapanjen sam čudnim spojem dubine i naivnosti koja sve to prekriva. Lista sadrži filmove koje bih na prvu loptu olako odbacio. Otkrivam čitav univerzum stvaralaštva, kratkih filmova, klipova, serija, serijica i sličnih sadržaja. Svi zapanjujuće naslikani i namerno animirani “grubo”. Logično! Nisam razmišljao da autori namerno eliminišu faze u pokretu, kako bi izbegli fluidnu, “zapadnu” estetiku.
Teme sežu od alternativnih grananja poznate istorije do dubinskih psiholoških drama, od kojih bi štucnuli mnogi radovi u koje se kinematografija zaklinje. Mnogo ženskih likova, često vodećih. Ubrzo se ispostavlja da je reč o svemirskim kolonijama, činovskim robotima-tenkovima, među koje je skrivena ljubavna drama mlade devojke pilota i njenog mladića. Pregledajući nizove sadržaje, otkrio sam kosmos koji neću ni pokušati da sagledam. Ipak, zadovoljan sam što znam da postoji, a razočaran što u mnogim radovima jasno uočavam direktne inspiracije koje krase “navodne” velike hitove Holivuda. Čak i među alternativcima, koji se zaklinju da ništa o tome nisu znali!!!
“Edge of Tomorrow” je sniman po knjizi koju sam imao prilike da pročitam, i to čak nije ni skriveno. “All You Need is Kill” je upravo jedan primer pisane japanske esefčine, koja je dosta bledo poverena Emiliji i Tomici (Emily Blunt i Tom Cruise), a knjiga je sjajna!
Ništa novo! Istok dolazi, ali onaj daleki i digitalni. Curka kroz nizove nula i kečeva, ružičast od neonskog odsjaja. Bore se ljudi sa zapada, koji sebe zovu zapadnjacima, da odole tome. Snimaju se i dalje rimejkovi i filmovi inspirisani animama. Čačnite malo šta je sve to od poznatih fimova inspirisano manga izvorima. Iznenadićete se, mislim pozitivno.
Upoznajući ovaj svet, osećam kako se u meni rađa razumevanje za sve te klince. Mada mi i dalje nije jasno kakve veze ima gledanje anima sa furanjem frizurice i nasilnim pričanjem reči na japanskom!? Dok smo gledali “Bambija”, ne sećam se da smo nosili rogove na glavama?! Ili možda jesmo, a nismo ni svesni toga. Sada nova deca zaista rastu bez kulturnih taraba koje je probao da ukuca Dizni (Disney), Varner (Warner Bros), Foks (Fox) i drugi veliki studiji. I to je sve ok, dok ne počnemo opsesivno da se šišamo na japanske frizurice i da nosimo prebrze digitalne cvikere, mada… možda je i to bolje od gledanja rijalitija i one… Bombašice (jedna od učesnica upečatljivog imena!)
Za kraj, evo jedne sugestije. Nisam ekspert, ali ova lista zvuči dosta dobro, pa ko ima želje za nove spoznaje…
Naslovna fotografija: YouTube
