Sve je počelo zombi šetnjom. Iz beogradskog Doma omladine, svojim sporim hodom, zombirani mladi navalili su da se šire po ulicama grada. Posmatram ih kako krkljaju i, noseći svoju smrt u obliku neke groteskne rane, koračaju u nepoznato. Bradati, obučeni ovako ili onako, sa komadićem prošlog života, želje ili ukusa. Zombika bujnog poprsja, nekada lepa, sada ustreljena, tu ispod plećke, i to sa leđa! Iza nje, ruku pod ruku ide zombi bračni par, ona i dalje sa papilotnama i u papučama! Izbegao sam prvi udar i, sakriven iza kontejnera, posvedočio kako se zombiji susreću sa drugačijom povorkom. Ovi drugi su bili na biciklima i, za razliku od krvavih, hodajućih, govorili su.
– Hajde, zombiji, prođite. Pazite da vas ne zgazi neko od ovih “živih” koji žure i u automobilima jure, a da ne bace pogled na točkovne ili režeće zombije!
Kakav susret, pomislim i, skriven u podzemnom prolazu, pojurim svojim putem. Iz podzemnog prolaza nalećem na uličnog žonglera. Iz zadnjeg džepa mu viri fakultetska diploma, a on čovek živ, žonglira šarenim lopticama. Zaključim iz kratke razmene pogleda da treba da zastanem, pa razmenismo i par ozbiljnijih utisaka. Pominje mi da ne planira da se zaposli, jer ovako putuje gde želi i radi šta voli. Zabavlja ljude koji još uvek postoje. Prepoznaje ih po tome kako reaguju na njegove šarene loptice. Ko još nosi život u sebi, otvori prozor automobila ili oklopnog vozila i udeli mu dovoljno da ruča i putuje dalje. Zanimljiv klovn, žongler, čovek! Možda sve to zajedno.
Taman da zaustim da mu kažem da se čuva zombija, eto njih ponovo. Ja se saginjem, a žongler vidim da nema straha. Za povorkom mrtvih ide jedan koji deluje živ, čak i nasmejan. U prolazu mu dobacim da je opasno motati se oko pokretnih mrtvaca, a on meni maše da krenem i ja sa njima, jer ovi zombiji, zapravo, nisu pravi mrtvaci! Kaže da su to neki lljudi koji su se samo tako našminkali. Gladim brkove u neverici, ali, željan avanture, pozdravljam žonglera i krećem za odvažnim neznancem. Žongler mi dobacuje glasno pitanje.
– Hej, čoveče, drago mi je da sam te upoznao! Zapitaj se da li su to zaista pravi zombiji! Meni ovi u automobilima deluju u mnogo gorem s(t)(r)anju!
Dan drugi – veče
Umešan u gomilu koja se pravi da je mrtva i sam se osećam… nekako življe. Kako, majku mu, pa… Odlučujem da ćutim i pustim da me lažna apokalipsa odnese što dalje iz one prave. Neka tako bude barem na tren. Zombiji se skupljaju ponovo u Domu omladine, ovaj put na festivalu. Čitam natpis da je to 11. Festival srpskog filma fantastike.
Moje iznenađenje prate osmesi našminkanih mrtvaca. Prilaze mi i neki ljudi bez šminke i pitaju da li bih bio ljubazan da budem u žiriju takmičarskog programa?! Vele da su čuli da znam ponešto o filmu, pa bi da čuju moj sud. Počinjem da mumlam kao živi mrtvac, ne znajući šta da odgovorim, ali me oni smireno sprovode u salu da pogledam filmove u takmičarskom programu.
Dan drugi – noć
Udobna je i prijatna atmosfera. Klinci, ljubitelji i lepo našminkani lažni zombiji. Neki su čak poveli i decu. Kroz prozor Doma omladine pogledam saobraćajnu gužvu iz koje sevaju nervozni ablendi i mnoštvo sirena. Gde je ta apokalipsa, ovde u zombilendu ili dole na ulici? Bežim nazad u zagrljaj mračne sale i prepuštam se programu.
Mnoštvo filmova pratim zapisivanjem crtica utisaka o svakom. Zaista dobrih ima. Dobro, “kritičari” će se posrati po svemu i svačemu zato što ne izgleda svaka glumica kao Žena od Ćuda, ali da li i treba? Ovo su filmovi od srca pravljeni. Postoji kategorija zemalja bivše Juge (bez Srbije). Zombi Jugoslavija u Domu omladine i sali Amerikana! Kao naslov nekog “treš” filma. Pozivaju me da učestvujem u žiriranju. Kažu, posle idemo na žurku. Ukrštamo pozitivna mišljenja i iznosimo ih pred organizatore.
U obližnjem klubu, druženje sa zombijima, koji pored maski nose i neobičnu vedrinu u očima. Druže se, smeju i stvaraju zajedničke poduhvate. Krećemo na dodelu nagrada. Ja treba da uručim jednog “Koskara”, statuu koja umesto glave ima koščatu lobanju. Iste je veličine i građe kao onaj večno živi kolega iz Los Anđelesa. Sjajno! Gledam ljude koji se iskreno raduju nagradama, posebno pohvalama koje upućuje publika. Elan je to, za nove pobede i novo preživljavanje apokalipse rijalitija koji živimo i još na TV-u gledamo.
Filmovi
Radovi koje sam pogledao zaista su zanimljivi. Pokazuju čime se ljudi naklonjeni fantastici bave u našem regionu. Skromna produkcija, naročito u smislu broja prijavljenih radova, potvrđuje da je apokalipsa stvarna i nad našim glavama, ali isto tako i da postoje vrlo snažni džepovi organizovanog otpora.
Od mitologije i filma “Čuvar” (Matija Milutinović), koji je poneo titulu najboljeg filma, pa do ostvarenja Aždaja (Ivan Ramadan) iz Bosne i Hercegovine, mahom se svi radovi bave nevoljom i distopijom. Apokalipsa, nestanak ljudi, nestanak odnosa među ljudima, uvek su bili teritorija kojoj naučna fantastika i uopšte fantastika gravitira, ali radovi prikazani na festivalu nose školsku odmerenost, maštovitost, ali i depresiju. Zvoni mi u glavi pitanje onog žonglera sa diplomom ko su zapravo ti zombiji?
Da li oni koji se u njih oblače ili oni koji svoje bolne rane kriju iza običnosti svakodnevnog života? Koji se kriju iza šminke i kravate preko uredno ispeglane košulje, zaklonjeni gomiletinom piva, pred televizorom na kome se tera kožni bućkavac po livadi? Zabundisani u butiku dok histerično skidaju stvari sa lutke u istom rasporedu kako ih je namestio aranžer? Nezadovoljnici koji glume ultramegadobro zezanje i neku savršenu lakoću življenja života koji im pripada? Oni koji se gnušaju svega što je drugačije i svega što se ne može izmeriti univerzalnim dolar-centimetrom?
Odgovor na ovo pitanje je nezgodan i teško dostižan, jer je reč o različitim svetovima. Prvom, koji sve prihvata, i drugom, koji sve poriče. Istinska mašta je uvek fino služila za zabavu, kritikovanje, protivljenje onima koji sve poriču i žure da stignu u banku i na “Dnevnik”. Neka, i treba. Koliko god neshvaćena, ova sanjarska kateogrija je uvek umela da se bezrezervno zabavi, nasuprot bankarsko-dnevničkom klanu.
Skinute šminke, zombiji su se razišli, utopivši se među one istinske žive mrtvace, koji žure i nekuda jure. Prođe mi misao kako da ih razlikujem u tolikoj masi, ali se oni toliko brzo utopiše da nisam stigao nikoga da pitam. Šteta, sada ponovo treba dočekati neki događaj poput ovog, na kome se ljudi okupljanjem izdvoje iz mase histerične gomile i trabunjaju o na izgled nevažnim stvarima, dok se pri tome jako dobro zabavljaju.
Naslovna fotografija: Danijela Radojković / Festival srpskog filma fantastike
