“Blejd Raner 2049” (“Blade Runner 2049) je snimljen! Film koji sam pogledao i fantastično iznenađen shvatio da se moji snovi nisu ostvarili, sasvim. Svi košmari u kojima sam video klovna Ridlija Skota (Ridley Scott) na monociklu i prikaze glumaca, koje se haotično i bez reda kreću mapom filmskog platna, ispostavili su se, ipak, kao preterani i previše destruktivni. Film je nastao i, započevši svoj ples sa današnjom publikom, krenuo u tkanje svoje sudbine. Denise (Denis Villeneuve), bravo! Uspeo si da snimiš nastavak za najkultniji, najuticajniji i verovatno najznačajniji segment fikcijsko-popkulturno-futurističkog sveta!
Izašao sam iz bioskopske sale ćutljiv i zamišljen. Volim to! Taj osećaj kada me film usisa i kada taj vakum ostane prisutan nakon projekcije. Uz zvuk pokretnih stepenica, koje me uporno izbacuju na nižem nivou, razmišljam i definitivno ću nastaviti još dugo da postavljam sebi niz pitanja pokrenutih ovim filmom. Vidim kako se ljudi smeškaju, drago im je. Nije Denis-boj zasrao. Kažu ljudi da im je drago što u filmu vide teške teme, našu čovečansku budućnost oslikanu mrakom. Pametan je to film, govore, nema u njemu mnogo priče. Kostim je fenomenalan, scenografija takođe. Snimljen baš dobro! Pitanja koja meni dolaze i jesu i nisu slična. Mračna jesu, poput vizure koju film nudi, ali zar je ona već počela? Ili možda već traje? Decenijama, ne vekovima?
Dali smo dozvolu da nas obuzme religijsko-fanatična potreba, da se predamo kultu nerečenog ispred nečega jasnog i rečenog. Na kojoj smo raskrsnici pogrešili, pa smo postali ovoliko naivni i lakoverni?! Griženjem jabuke u vrtu Edena? Ma, jok! Od tog greha nastajale su i mnoge genijalnosti, krajem uključujući i “Blejd Raner”!
Da li je to broj godina postojanja televizije, pomnožen sa brojem prosečnih časova koje provedemo sa mobilnim u ruci? Ubeđenost da je Vikipedija (Wikipedia) referentni izvor informacija, koji treba citirati i u kafani i na televiziji? Vera da ako ne platimo Firmi po cenovniku za svoje grehe, repati čeka sa trozupcem i ugrejanom vodom? Odustajući od traganja, postavljam stvari drugačije. Razumem! Razumem da je ljudima malo dovoljno. Meni nije! Daleko lepa kuća svima koji misle da je “BR2049” genijalan. Složiću se samo sa činjenicom da lepo izgleda i da je na tragu, ali vrlo slabašnom, da bude nešto više.
“Blejd Raner 2049” ima: fotografiju, scenografiju, kostimografiju i priličnu meru doslednosti originalnom svetu. Paralelno nema: pamet, inventivnost, vizionarstvo, vrcavost, bezobrazluk i stilizovane citate realnosti, koje svaki veliki film treba da ima! Ispod glancane haube, do ogledala upolirane da odražava neonski sjaj dovoljan većem broju ljudi, zapravo je šupalj i prilično usran. Strah od priznanja činjenica ili nedostatak potrebe za istinskim sadržajem, trend je koji vrtoglavo raste. Kako je moguće da toliki broj publike ne traži “to” u filmu? Kako je moguće da sve više sveta mirno odlazi putem kulta pakovanja, koje, pored primarne funkcije očuvanja sadržaja netaknutim, sada preuzima ulogu cilja?
Romantizovanjem propasti od neke veštački stvorene inteligencije, onanišemo ubeđeni kako smo toliko pametni da ćemo sopstvenom kreacijom odagnati sebe iz postojanja. Realno, deluje da ćemo se pre zatopiti u sopstvenoj gluposti, nego što će nas obezglaviti neki moćni AI kompleks. Ugasićemo se zatrovani glupošću rijalitija i njegovog prepričavanja iznova, i iznova, i iznova.
Tupavi vremenom postaju još tupaviji i nisu važni, ali oni nešto pametniji, u koje ubrajam i sebe, možda mogu nešto da promene! Zaslepljeni kratkoročnim ubeđenjem da će propast neminovno doći, skloni da se “pomire” sa ishodom, i sve to zarad pet minuta životnog mira! Zarad šačice lepih kadrova u filmu koji u svom marketingu koristi reč “kult”! Ovaj fragment kulta se poziva sam na sebe i zato najviše podseća na religiju. Šta planiramo da uradimo po tom pitanju? Ništa, hvala, nije moguće! Više sile su u pitanju, to je kult! Kurac moj jesu više sile! Hajde da počnemo od bildovanja sopstvenih mozgova, dajući nečemu što stvaramo barem nekakav smisao!
Kada se otvori kutija likovnog sadržaja i stare slave, najlon-kesa sa oznakom “BR2049” ostane puna pitanja. Očekivano, pitanja mogu imati odgovore ili ne. Ako je u pitanju ovo drugo, onda se sugeriše stvaralačko rešenje elegancije misterije i sofisticiranosti mašte publike. Ne moramo na sva pitanja dati odgovore, ali isto tako ne moramo ni postaviti sva pitanja! Ovde iz kutije izleću delovi pitanja, ali i gomile iscepkanih odgovora, pa ih vrlo svesno spojlujem, pokušavajući da shvatim zašto su uopšte tu.
(PAŽNJA, SPOJLERI)
Agent K je replikant. Novi model, Neksus 10. Poslušan bez pogovora i nastao nakon velikog “pomračenja”, koje se dogodilo u scenariju između dva filma. Postojanje ovakvog zamračnog bekapa dobro služi kao pokrov za sve nekonzistentnosti, kako sadašnje, tako i u mogućim nastavcima 20xx! Razumljivo i sasvim pošteno, s obzirom na to da je mnogo godina prošlo od originala. Replikant K je egzekutor. Radi posao blejd ranera “terajući” u penziju sve one replikovane, koje neko smatra suvišnim. OK, stari modeli su u pitanju. Ali, ako je replikantima oduvek zabranjeno da naseljavaju Zemlju i ako su imali limitere sopstvenog postojanja, odakle toliko njih za penzionisanje? Pri tome, to obavlja replikant? Da li su neki replikanti jednakiji od drugih? Smrducka orvelovski metod, ali hajde da opravdamo to optimizacijom i zamenom “staro za novo”.
Prisustvujemo prikazu kako agent K “penzioniše” tihog farmera, koji je svojevremeno bio borbeni lekar u nekom od ratova po kolonijama. U borbi života i života, žrtva etiketira agenta K da on “ubija svoju vrstu”? Sve ovo dodatno potkrepljuje zamešateljstvo ko je tu ko i zbog čega radi šta! Plus, vrlo brzo saznajemo da je međurasna netrpeljivost očigledna i da ljudi replikante zovu “kožama”, ispisujući grafite i mrko ih gledajući u prolazu! Ta tendencija nekako ispari, valjda kada u glavnoj liniji priče ostanu samo replikanti, i ne vidimo da agent K više ima ikakve probleme na osnovi čovek-robot! Možda su svi koje sretne do kraja ipak jesu replikanti ili ja nisam uspeo da uočim jasnu podelu!?
Sve u svemu, priličan haos na planu ko je tu ko po rasi i modelu. Jedina i sigurna “mesnata kesa” za koju znamo jeste gospođa Robin Rajt (Robin Wright), koja šefuje departmanom gradskih vlasti, u kome radi Agent K. Njena jedina svrha je da od samog početka preispita da li Agent K sluša njena naređenja. Kao svaki dobar Neksus 10 model, koji radi na Zemlji zato što bez pogovora sluša humana naređenja, Agent K od 10. minuta trajanja filma odbija poslušnost i hrli za sećanjem koje mu je probudio rad na slučaju?! Ispravite me, ali više konzistentnosti ima u “Kamiondžijama”!
U mnoštvu pasažnih pejzaža naslućujemo veličinu grada, opasanog zidinama. Kroz prelivne procepe, kulja distopijski okean. Impresivno, bez zamerke, osim što u tolikoj gradusini policijska stanica ne deluje, ni po veličini ni po broju zaposlenih agenata-pandura, dovoljnom da može da kontroliše i Mali Mokri Lug! U ranijem filmu, proporcije su bile jasnije i svakako maštovitije, a Tajrelova piramida ubedljivo najveća i najšiljatija građevina naspram svega što smo videli. Ovaj grad je jednovremeno i veći i manji, jer u pomenutim pasažima vidimo nepreglednost prenaseljene distopije, a tokom radnje filma sve lokacije odišu nekakvom preteranom intimom. Svuda se vide skoro samo oni sa kojima glavni lik ima interakciju!
Ne mareći mnogo za okruženje, naš Agent K – s obzirom na to da sada znamo da je replikant, što i on sam zna – odaje toliko savršene ljudske osobine da ima i probleme usamljenika koji radi težak posao. Jede, pije i potuca se kroz rutinu posla i kuće. Niko ga ne razume, a svu utehu nalazi u formi digitalne saputnice, projektovane devojke, koja često govori ono što sam K misli. Što on na um, digitalna devojka izbaci na drum! Ovde izlaze iz kutije nova pitanja. Da li je replikant samo sintetički stvoren i slepo poslušan čovek? Ako jeste, zašto mu nisu inhibirane melanholične tendencije? Zašto jede? Šta će mu digitalna supstitucija partnera? Da li mu se digitalno diže ili zahteva samo psihološkog partnera?
Kombinacija ljutog i slatkog!
Oduševljen potencijalom ponuđenog perverznog odnosa, komentarišem ga duboko razočaran što je perverznost samo skicirana, ali ne i sprovedena! Replikant, savršeniji od čoveka, nagnut prema alkoholizmu. Ubica sa značkom,traži utehu i potvrdu svoje humanosti (postojanja i dela) zadovoljen nižim oblikom digitalne sfere. Potpuno razumna i sa razvijenim osećanjima, njegova digi-savršenica ograničena je samo fizičkim mogućnostima projektora zakačenog na plafon. Ovo je možda moglo da prođe u vreme starog “Totalnog opoziva” (“Total Recall”), ali hajde Deni-momče i Ridli-deduskero, pa gde vam je jebena mašta?! Gde je Agentu K USB 3.0 konektor, pa da može da digitalno svrši preko “žice”? Više digitalnog erosa ima u današnjem klinačkom seksualnom interfejsovanju preko već staromodnog interneta! C c c c c c…
Čak i ovako retrogradna, perverzija je ipak pomak, i agent K, iako ima evidentnu potrebu za kontaktom, i to erotskim, rešava ga tako što dokupljuje ekstenziju za projektor! Sada digi-savršenica, niža supstitucija, samostalno smišlja plan i unajmljuje kurvu-replikanta, sa kojom se sinhronizuje i nudi našem replikantu K čari taktilnog iskustva?! Ne zamerite moju zakačenost za erotski život Agenta K. Odnos čoveka i inteligentne mašine presudna je veličina iz originalnog “BR-a”, plus je to jedino prema čemu je sam K pokazao nekakvu emociju. Ostale likove ubija, mlati i izveštava o uspesima i neuspesima, skoro bez emocije. Muško-žensko-replikantsko-hologramski odnos ovime je krunski zakomplikovan do besmisla.
Preko svega toga, gospođa Robin Rajt se u jednom trenutku iznebuha pojavi u skromnom domu Agenta K! Prekrsti noge u miniću i pije viski, opušteno se iznova uveravajući da Agent izvršava naređenja. Ovde zatreperi za tren jedna delikatna mogućnost da se između čovečice i replikanta izrodi neka afera, ali ni Deni-boj ni Ridli-đed nisu imali muda za tako nešto! Šteta, mislio sam da je film ovog ranga pogodna teritorija za postavljanje ozbiljnih pitanja međuodnosa, i to baš između robota i ljudi. Ponavljam, barem je tako bilo u prvom delu!
Vrelina se poveća u nekoj meri razvojem priče i potencijalom da je stari i svemoćni Tajrel načinio toliko savršenog replikanta, sposobnog da zatrudni i rodi potomstvo. Ovde sve postane zanimljivije, međutim, samo nakratko, jer priča krene da puca kao vatromet kada K počne da vizira nekog konjića, koji u eri digitalnog nosi banalno ukucan datum. O, gluposti, o, mahnitosti! U filmu “Gunisi” (“The Goonies”), deca koja traže blago suočavaju se sa većim zagonetkama od toga da povežu dve istovetno napisane sekvence brojeva, a preći igricu “Mašinarijum” je skoro 1.000 puta teže!
Sećanje na konja sa brojem Agenta K odvodi na putanju potpune neposlušnosti (model Neksus 10?!), pa se otiskuje u traganje. Zahuktava se motivacija, jer svi sada traže to replikantče-odojče. Robinka Rajt da mu presudi, jer kako to da se replikanti množe bez kontrole! Opskurni Valas, naslednik Tajrela i tvorac novih replikanata, takođe traži dete, mada, nije jasno zbog čega, a naš K hrli izvan granica grada, ubeđen da i sam ima veze sa sećanjima koja naviru u dubini stvorene duše. Na ovo iznenadno seratorstvo navaljuju nejasne dramaturške prepreke, u vidu ljudi koji žive izvan granica i koji sa harpunčinom obore leteći “pežo” Agenta K, sve da bi ga opkolili i bez reči nešto od njega zahtevali! Ko su ti ljudi? Da li su to nepoželjni, siromašni, prognani ili ozračeni, nejasno je, i osim što K svojom brutalnošću taman izbori pozitivnu pregovaračku poziciju, njih krvavo krene da tamani zla replikantica, desna ruka gospodina Valasa, slepog genija i mutnog faraona koji se baškari u Tajrelovoj piramidi.
Dok replikantici simbolički sređuju nokte sa sličicama kuca i maca, ona daljinski bombarduje predgrađa iz nekog nevidljivog drona, kako bi Agentu K omogućila da obavi prljavi zadatak i pronađe dete za Valas kompaniju. Ako su hteli da prikažu Hilari Klinton (Hillary Clinton) kako iz frizerskog salona naređuje dronovanje svadbe u Pakistanu, OK, uspeli su, ali zar i to nije pomalo retrogradno, s obzirom na to da svi već znamo kako svet funkcioniše? Replikantica loše frizure i sumnjive odeće morala bi u filmu iz 2017. da bude malo brutalnija od aktuelnih demokratskih mamica! Ipak su njene prethodnice iz serije Neksus 6 imale mnogo više ubilačkog stila od drona uz manikiranje animiranih noktiju!
Agent K, uz sve senke koje ga fragmentirano prate, nezaustavljiv je na putu koji pred njega odmotava reditelj. Sreće decu iz sirotišta, koja pod patronatom crnog Karabas Barabasa vade nikl iz otpisane elektronike. Zašto onda ne dobijamo nikakvo objašnjenje gde je to sirotište? Za koga deca robovi rade? Ako je ovde trebalo da bude primenjena neka simbolika dečijih fabrika, eksploatacije malih od strane velikih ili nešto slično, onda je to moralo biti urađeno sa više stila i direktnije povezano sa pričom. Ako deca rade za velike kompanije, za šta su onda uopšte potrebni replikanti? Valas pominje da je njegovom zaslugom osvojeno devet novih kolonija u kosmosu?! Samo zbog replikanata, samo zbog manuelne snage! Zašto samo ne mobiliše toliku dečurliju iz sirotišta i spakuje ih u nekakav šatl? Ionako će imati priliku da ih vaspita u maniru Crvenih Kmera! Podeli im kalaše i… nema muke oko poslušnosti!
Na slične načine, kroz film se formiraju ostrva nedorečenosti, koja ostavljamo iza sebe, velikom brzinom hitajući prema razrešenju. Još od govorkanja, objave kastinga i trejlera, očekivani susret dva blejd ranera i dve generacije održava kišobran pod koji se sklanjamo od kiše usputnih govanaca koja provejavaju. Nagovešteno na nekoliko mesta, čak i originalnim dijalogom između Dekarta i Rejčel, čekamo da vidimo gde to prebiva čovek koji je preživeo susret sa Rojem Batijem, replikantom čije su oči toliko toga videle.
U ništa manje sumnjivim okolnostima zone Las Vegasa u kojoj je radijacija ogromna, ali ipak nije sakriven morem žute magle, živi usamljeni Rik Dekart. Društvo mu prave hektolitri viskija iz hotelskog magacina i uopšte ne tako oštećen Vegas. Prelepa i konačno maštovitija vizija zamagljenih pejzaža, presečenih ogromnim, praznim i kitnjastim prostorima hotela-kockarnica, napokon donosi neki oblik novog, nespojivog i po svakom merilu blejdranerovskog atmosferala.
Nadrkani Dekart živi sam. Jedino društvo pravi mu pas, za koga ne zna da li je replikant ili ne. Pobegao je od Rejčel, od sebe, od svoje dece polu-replikanata, od grada i svega što jeste i nije uradio. Tvrdi da je sve mnogo jednostavnije bilo nekada, sa čim se snažno slažem. Međutim, tupavi K možda može da se zaceli brže nego čovek, ali je svakako osakaćenog lukavstva. Dovodi sile Valas kompanije do ozračenog Vegasa, i dalje postavljajući pregršt pitanja, a nudeći samo poneki šturi i generički odgovor.
Ono što dalje sledi razrešava priču, ali i povraća po mozgovima publike, pa, izvolite, platite kartu ili sačekajte neki drugi izvor kako biste videli zašto svetlost u piramidi treperi i koje boje su Rejčeline oči! Zaustavljam se na žutilu Vegasa i flašama viskija koje (možda) replikantsko kučište pije na komandu Rika Dekarta.
U svetlu simbola, od kojih najbolje leže oni vizuelni, mada i oni povremeno na staklenim nogama, “Blejd Raner 2049” uživa dualni status, najavljujući novi poredak zbunjujuće podeljenosti, u kojoj nije sve jasno. Ko je replikant, ko reditelj, a sa druge strane platna, ko se čemu divi i zašto tako snažno ima potrebu da se pomiri sa konfuzijama koje film nudi. Pokušaji da se insistira na širokoj slici propadaju upravo iz razloga koje sam pomenuo.
Dok jedna grupa klima glavom pred ovim ostvarenjem, u najmanju ruku dostojnim originalnog, nisu ni svesni da time samo potpiruju kult obličja, rasturajući istinsku i drevnu religiju sadržaja, maštovitosti i logike. Lep izgled i atmosferičnost plene, ali nikada i ni na jedan način ne krpe mnoge fragmente koji su iz kutije ispali. “Zašto”, “ko”, “kako”, “čemu” mogu se postaviti pred svaki aspekt narativa “Blejd Ranera 2049”, i to bez odgovora ili makar delimičnog objašnjenja.
Uzimanje zdravo za gotovo, samo zato jer je “BR”, i jer je mračno, i Rajan Gosling, i legendarni Rik Dekart, i Džared Lito (Jared Leto) sa sočivima u japansko-faraonskoj kombinaciji, podseća na fascinaciju Ronaldom Mekdonaldom nekog trogodišnjeg provincijskog deteta u Americi pedesetih! Dobro, pa šta? Klovn koji nosi hamburger! Baš bezveze, nema ni monocikl.
Naslovna fotografija: printscreen
