Kroz rubriku iz naslova predstavljali smo (i predstavljaćemo) razne talentovane mlade ljude iz sfere onoga što u najširem kontekstu možemo označiti pop kulturom. Upravo iz tog razloga naš novi sagovornik je mladi inženjer audio i video tehnologija po struci, programer po zanimanju i muzičar “po slobodnom vremenu”. Trenutno radi za Mad Head Games i svira u bendu Celestial Bridge.
“Ranije sam i frilensovao kao kompozitor za video-igre, ali mi vreme više ne dozvoljava, a i muziku bih radije ostavio za neki passion project, u ovom slučaju bend, nego za dodatnu zaradu”, kaže Filip Žarković iz Beograda.
Dodaje i da se već dugo bavi programiranjem i game developmentom – još od petog razreda osnovne škole, tj. petnaestak godina.
BOSONOGA: Kako si uopšte počeo sa game developmentom? Šta je najviše uticalo i definisalo tvoj stil, o kojima igrama pričamo?
FILIP: Od trenutka kada sam dobio svoj prvi kompjuter, što je bilo u drugom razredu osnovne, igrao sam igre. Jednom prilikom sam naleteo na neku homemade igru, “South Park Mario”, koja je bila “Super Mario Bros” klon, samo sa Kajlom u naslovnoj ulozi. U toj igri je stajao natpis “Made with The Games Factory” i onda sam izguglao i video da postoji program namenjen baš za pravljenje igara. Onda sam postao pravi mali geek, metodom “trial and error” učio jednu po jednu stvar, zaboravio i ono malo fudbala što sam znao, zaboravio kako izgleda sunce… Skoro sve igre koje su mi se ikad svidele su imale jedan zajednički sadržilac: fluidnost i taj “sočni” game feel koji se teško može opisati rečima. Tako da bih tu uvrstio igre poput “Super Meat Boy”, “Spelunky”, “Rogue Legacy”, “Batman: Arkham” serijal, “Shadow of Mordor”, a pre svih njih, naravno i gorepomenuti “Super Mario”, “Sonic”, “Contra” i mnoge druge.
BOSONOGA: Kakve teme i motivi najčešće preovladavaju u tvojim radovima, i šta im je zajedničko?
FILIP: U igrama koje pravim, to su particle efekti, camera shake, odsečne animacije, iako ih ne pravim ja, nego smaram animatore da ih prave tako i veoma responzivne kontrole. Ako pričamo o muzici, onda su to verovatno terce. Svaki rif, svaka melodija koju sam ikada smislio, mora da prođe kroz filter: “A kako bi zvučalo sa tercama?”. Prokleti Mejdeni (Iron Maiden). S druge strane, ako pričamo tematski, više od 90 procenata muzike koju sam ikada napisao je instrumentalno, ali ipak imam neke slike u glavi kada pišem. U poslednje vreme je to mahom svemir, jer je toliko neiscrpan izvor materijala za divljenje i, u neku ruku, strahopoštovanja.
BOSONOGA: Ono što nismo pojasnili čitaocima da su igre na kojima radiš 2D. Kako je pala odluka da to bude baš 2D, a ne 3D?
FILIP: Oduvek sam više voleo 2D igre nego 3D, ne umem da objasnim zašto, verovatno jer je veći fokus na gameplay-u i zabavi nego na grafici, skupim efektima i glumcima. A, i kad si klinac koji hoće da pravi igre, 2D je očigledan izbor – za dobar 3D ipak treba dosta, dosta sredstava i veliki tim, dok je za 2D ipak realističnije da se napravi nešto kako valja. Mada i sad kada zapravo imam priliku da radim na 3D igrama, nekako me ne privlači, nije mi to – to.
BOSONOGA: Potpisuješ i jednu video-igru koja nažalost nikada nije ugledala svjetlost dana. O čemu se tačno radi?
FILIP: Da, u pitanju je igra “Golden Hour”, pixel art RPG akcioni platformer, projekat kom je posvećeno mnogo vremena, tačnije skoro tri godine, ljubavi i pažnje, da bi na kraju bio praktično otkazan, jer nikada nisu nabavljena sredstva da se razvoj završi, a preambiciozan je projekat za dva čoveka, koliko nas je radilo na tome.
BOSONOGA: Možeš li nam navesti još neke video-igre na kojima si radio, na ovaj ili onaj način?
FILIP: U poslednjih godinu dana sam radio na dve free to play igre za iOS – “Nukleus” i “Kiss Hero”. “Nukleus” je dosta dobro prošao, ima oko 300.000 igrača širom sveta. Pored toga, u firmi gde sam trenutno zaposlen radim na serijalu “Wanderlust”, koji je otprilike mešavina igara “Tomb Raider” i “Indiana Jones”, ali spakovano u hidden object puzzle avanturu. Prva igra iz tog serijala se očekuje u martu 2018. godine.
BOSONOGA: Spomenuli smo i da se baviš muzikom. Tvoj bend se prvo zvao Solomon Bridge, a sada ste objavili autorski materijal pod imenom Celestial Bridge. O čemu se tačno radi?
FILIP: Solomon Bridge i Celestial Bridge su isti bend, samo je ime promenjeno pre nego što smo se predstavili svetu, jer je to “Solomon” sugerisalo na neke istočnjačke motive, što baš i nije u skladu sa našom muzikom. Zato ime Celestial Bridge i te kako ima povezanost sa temama pesama. U pitanju je skoro-instrumentalni post-metal bend sa uplivima post roka, stonera i ostalih srodnih pravaca. Kažem “skoro insturmentalni”, jer imamo i nekoliko pesama sa vokalima.
BOSONOGA: Ali i spajaš ljubav prema igrama i muzici. Na YouTube servisu sam pronašao da si radio neku muziku za video-igre.
FILIP: Tako je, pisanje muzike za igre je sjajna kombinacija meni dva omiljena sveta i jako uživam u tome, ali obaveze mi ne dozvoljavaju da se bavim baš svime što volim. Ko zna, možda se nekad opet vratim u to punom parom. Bar uvek imam alternativu ako mi nešto od trenutnih zanimanja dosadi ili “nedajbože” propadne.
BOSONOGA: Nego, da se vratimo na Celestial Bridge. Nastali ste relativno nedavno, ali djeluje mi da ste od početka ozbiljno shvatili to što radite – od audio snimaka, pa sve do spotova.
FILIP: Nastali smo idejno još pre tri godine. Od tada je dugo trajala potraga za bubnjarom – do pre godinu dana, tačnije, ali otkad smo se nas trojica sklopili, radimo intenzivno na pesmama, izvodimo isključivo autorsku muziku, a imamo “oko” osam pesama – u zavisnosti od toga gde se povlači granica završenosti pesme. Jesmo od početka svemu pristupili dosta ozbiljno, jer, po mom mišljenju, nema poente neozbiljno se baviti bilo čime. Sam život je toliko brz i gust obavezama da ne želimo da trošimo vreme na nešto tek onako.
BOSONOGA: Možeš li nam malo približiti ideju i koncepciju benda?
FILIP: Celestial Bridge čine Peka Mitrović na bubnjevima, Marijo Vratarić na gitari i basu i ja, takođe na gitari i basu. Marijo i ja se smenjujemo, u zavisnosti od pesme, pošto su nam drugačiji stilovi sviranja na oba instrumenta i znamo tačno kakav tip pesme kome leži na kom instrumentu. U početku smo pisali tako što jedan od nas osmisli čitavu pesmu, snimi neki demo i onda ostali to sviraju na probi, a sada, kada smo malo više sazreli kao bend, mnogo više džemujemo i postajemo sve bolji u tome. Čak razmatramo opciju da uvedemo dodatni termin proba samo za džemovanje, a da na regularnim probama vežbamo već postojeće pesme.
BOSONOGA: Šta nas očekuje od benda u periodu koji je pred nama? Pretpostavljam da su najbitnije svirke, pa onda singlovi i ostala izdanja?
FILIP: Naravno, prvi na redu je nastup u Elektropioniru u Beogradu, kao podrška bendu Mother Engine iz Nemačke. U planu je snimanje EP-ja, a zatim i albuma prvenca pod nazivom “Pillars of Creation”, čije snimanje gledamo da bude na proleće 2018.
BOSONOGA: Za kraj nam ostaje jedno šablonsko pitanje, koje se samo nameće. Dakle, koju su ti tri omiljene video-igre i tri muzička albuma i zašto?
FILIP: Uh, ovakva pitanja su uvek teška sama po sebi, tako da ću olakšati sebi time što neću određivati redosled.
Igre bi bile “Spelunky”, “Heroes of Might and Magic 3” i “Batman: Arkham Knight”.
“Spelunky” je remek delo indi igara, jednostavna i savršeno ispolirana igra. Brutalno teška, ali kada se iz osamstotog pokušaja konačno pređe prvi put, osećaj je neverovatan. Nisam čak ni preterao sa cifrom. “Heroes of Might and Magic 3”, jer je detinjstvo i vrhunac poteznih strategija. Kada je “Batman: Arkham Knight” u pitanju, najradije bih stavio ceo serijal ovih igara, ali ako već moram da biram jednu, to bi bila ova najnovija. Gameplay je doveden do savršenstva, grafika fantastična, game feel doslovno ne može biti bolji, a priča imerzivna i puna neočekivanih obrta (osim identiteta naslovnog negativca, svako ko prati Batman lore je verovatno pretpostavio još pre nego što je igra izašla).
A, albumi su Megadeth “Rust in Peace”, Metallica “Ride the Lightning” i Russian Circles “Station”.
“Rust in Peace” je jedini album za koji sam uvek bio siguran da će se naći na listi kada me neko nekad pita. Svaki član benda je odradio maestralan posao na tom albumu. Nekad čak pustim verziju bez gitara i vokala, pa ostanu samo bubnjevi i bas gitara, i tako slušam samo brutalnu ritam sekciju i mislim da bi se album čak i u takvoj verziji i dalje našao na ovoj listi. Od grupe Metallica bih stavio gomilu njihovih albuma, ali ako mora jedan, to bi bio “Ride”, iz prostog razloga što mi je svaka pesma na tom albumu vrhunska. Metallica je ljubav. “Station” od Russian Circles je verovatno album koji sam najviše puta preslušao u poslednje tri godine. Bubnjar Dejv Ternkranc (Dave Turncrantz) je skroz ukrao šou i tim albumom me već godinama izaziva da kupim sebi set bubnjeva i naučim da ga odsviram u potpunosti. Posle mogu i da ga prodam.
Naslovna fotografija: Jovana Milovanović
