Kako ja večito boravim ispod kamena, i da mi život zavisi od toga ne bih znala šta je popularno (a ni na filmove ne udaram baš rado), verovatno nikad ne bih nabasala na roman “Sanjaju li androidi električne ovce” — da nije izglasan kao lektira za čitalački klub čija sam članica. Na moju veliku sreću, sve se postavilo tako da taj vaš superkul(tni) Dik (Philip K. Dick) dođe čak i do mene.
Budući da nam je to bio prvi susret, knjiga i ja prišle smo jedna drugoj nepoverljivo. Međutim, autor ne odobrava takvo mekuštvo — baca te in medias res za sve pare i bez zastajanja. Još se pitaš čemu onaj prolog sa kornjačom (knjiga je kratka, ako ste je čitali, nemam šta da prepričavam, ako niste, nemam nameru da rizikujem spojlere), kad uletiš grlom u zabezeknjujuću normalnost. Najpre:
“Kod svoje konzole je oklijevao između podešavanja talamičkog supresanta (koji bi odagnao njegovo bijesno raspoloženje) ili talamičkog stimulansa (koji bi ga učinio dovoljno iživciranim da pobijedi u svađi).”
…pa:
“‘Moj raspored za danas sadrži šestosatnu samooptužujuću potištenost’, rekla je Iran.”
…pa da zacementira stvarnost:
“Reći: ‘Je li vaša ovca prava?’ bilo bi gore kršenje pravila pristojnosti nego pitati bi li nekom građaninu zubi, kosa ili unutrašnji organi prošli na testu autentičnosti.”
Razotkrije se usput da se dogodio Konačni svetski rat, da je posle njega ostalo malo životinja (čije je posedovanje stvar prestiža, toliko bitna da mnogi kupuju jeftinije, električne životinje, kako bi održali privid) i malo ljudi (koji su mahom degenerisani usled radioaktivnosti ili iseljeni na Mars), da na Zemlji policajci ganjaju i “povlače” odbegle androide, da se ljudska rasa podelila na “redovne” (kojima je dozvoljeno razmnožavanje) i “posebne” (koji se “brišu iz povijesti”)…
Ono na čemu se treba zadržati jeste detalj iz reklama na televiziji, koje pozivaju preostale Zemljane da se isele na Mars. Naime, u njima se eksplicitno abolira robovlasništvo, poređenjem života na Marsu sa “zlatnim dobom južnjačkih država” — svaki čovek ima bar jednog roba androida i plantažu, ako je verovati postapokaliptičnom top-šopu. To će reći da novocivilizacijski crnci imaju svoje crnce, i da je to skroz okej, jer je istorija prebegla u sentimentalne legende.
Kad smo kod legendi i sentimenta… Drugari su na “Klabingu” primetili da danas nema utopijskog SF-a, da nema više sna o napretku civilizacije (hint: “Zvezda Kec”), nema građenja svetova, nego se i pisanje i tumačenje svodi na stilska poigravanja. Objašnjenje se može naći u jednom razgovoru iz romana, gde jedan android kaže da je u njih na Marsu popularna predratna naučna fantastika, jer u njoj vide svet kakav je u nekoj naivnijoj realnosti mogao biti. A mi živimo u vremenu posle tog, čiji nas tempo goni u žudnju za sporošću, za pastoralom. Naš ideal nije u budućnosti, nego u legendi. Tako je Tolkin (J.R.R. Tolkien), uprkos mraku nekih poglavljâ, pastorala našeg čitalaštva, na granici alternativne istorije. Dik je, verovatno, isto to androidima.
Cilj kompanija koje prave androide jeste da ih naprave toliko savršenim da ih ljudi ne razlikuju od drugih ljudi. Valjda da bi se robovlasnici osećali robovlasničkije. Neki androidi bivaju toliko duboko programirani da im se usadi prezir prema “posebnima” i sećanje na detinjstvo, tako da i sami misle da su ljudi. Cilj državnih organa jeste da tu prevaru razotkriju. Zato je izmišljen “test empatičnosti”, koji androidi ne mogu da prođu.
“‘Ako odbijemo ovo, ja ne mislim da ćemo naći bilo koje drugo ljudsko biće koje će nas primiti i pomoći nam. G. Isidore je —’, tražila je pravu riječ.
‘Poseban’, rekla je Pris.”
John R. Isidore, “posebni”, shvata da su mu komšije androidi, ali doživljava to kao priliku da uči o drugome. Poistovećuje se sa njima, jer je i on vezan za planetu na kojoj je osuđen na posebnost, kao oni na ropstvo.
Na njegovom primeru prikazana je organska empatija —on je oseća i prema paucima i prema androidima koji pauke uništavaju “samo da vide nešto”.
Naročito je interesantno da Isidore misli, iako ne zna da misli, pošto je prihvatio da ne spada u “redovne” koji jedini mogu biti misleći. Kao zamenu za logičko rasuđivanje, on prihvata “crnu empatsku kutiju”, pomoću koje se povezuje sa kolektivnom ljudskom dušom, i koja prihvata sve, nezavisno od rezultata testova i eugeničkih prosejavanja Ujedinjenih nacija.
Način vođenja junaka kroz zaplete liči na Lukjanjenkov (Серге́й Васи́льевич Лукья́ненко). Sve je u nagoveštaju, podrazumevanju suviše kriptičnom za nevično oko, tako da junaci koji nose radnju skoro sve shvataju pre čitaoca. Akcione scene drže na ivici sedišta, mašte, živaca. Tek povremeno potope u divljenje, ali brzo izvuku i bace na pomenutu ivicu sedišta. Dijalozi su majstorski. Ima tu kafkijanske zabune i apsurda, i pravog, opipljivog uzbuđenja, i neizvesnosti koja nije sintetička, već stvarna, sirova, istisnuta iz upaljenog talenta Filipa Dika.
Karakterizacija individualnih junaka, kao i testovi za androide, zasniva se na empatiji, bilo da je ona izražena depresijom zbog tišine (još jednog uznemirujućeg lajtmotiva) ili osećajem da je nemoralno biti srećan sam za sebe (što objašnjava posleratnu religiju mercerizam kao neohipihrišćanstvo).
Ipak, iz perspektive rezigniranog čoveka, glavna osobina čoveka jeste materijalizam. Sumnja u empatiju kao meru ljudskosti ide od kraja romana ka početku, gde probija kroz naslov. “Sanjaju li androidi električne ovce” — sanjaju li sintetički robovi o pravu na ličnu svojinu — da li je posedovanje duše preduslov za postojanje potrebe za prestižom. I konačno — da li je posedovanje zaista posedovanje, ako objekat nije svestan toga?
Androidi se programiraju da budu što svesniji sveta, tako da i sami počnu da žude za slobodom, slobodom kao početnim kapitalom. Čovek svoju slobodu troši na posedovanje životinje i(li) androida. Na šta bi android potrošio svoju?
Naslovna fotografija: Blade Runner printscreen / Warner Bros.
