Kada je objavljen program Međunarodnog festivala mladog glumca Zaplet 09, jedno ime smo odmah odabrali kao osobu sa kojom želimo da razgovaramo.
Bila je to Isidora Simijonović, o čijoj se prvoj ulozi, sa svega 15 godina u filmu “Klip”, pisalo nadugo i naširoko, a koju smo zbog tog i performansa u filmovima “Gdje je Nađa?”, “Atomski zdesna” i “Dobra žena” uvrstili na svoju listu najperspektivnijih domaćih glumica mlađih od 30 godina.
Zbog Isidorinih obaveza i gostovanja širom regije i izvan nje, realizacija ovog razgovora se malo odužila, dovoljno da stigne još jedna potvrda da smo dobro izabrali. Naime, žiri Zapleta 09 je u međuvremenu upravo Isidoru imenovao najboljom glumicom festivala, za njenu ulogu srpske strane u predstavi “Jami distrikt”, koju je režirao Kokan Mladenović, napisala Minja Bogavac, a zajedno sa Isidorom iznijeli Nina Nešković, Jelena Graovac, Nemanja Dragaš i članovi sastava Vroom.
Tako smo sasvim (ne)očekivano dobili još bolju uvertiru u razgovor sa talentovanom beogradskom glumicom, koja se s pravom može osloviti iskusnom i višestruko nagrađivanom, iako joj je tek 20 godina.
BOSONOGA: Kako si postala žiteljka Jami distrikta?
ISIDORA: Nisam sigurna kako je odluka pala na mene, to biste morali da pitate Kokana, Marka (Marko Grubić, muzičar i inicijator projekta, op.a) i Minju koji su, sigurna sam, dugo razgovarali o tome. Mislim da je, između ostalog, srećna okolnost bila da sam sa Minjom Bogavac već sarađivala na predstavi “Sumnjivo lice”, u režiji Vojkana Arsića. Ono u šta sam se uverila kroz ovih 20 i nešto igranja je da kao koleginice, a sada već i drugarice, Nina, Jelena i ja zaista funkcionišemo sa lakoćom.
BOSONOGA: Kakvo je bilo tvoje iskustvo u radu sa Mladenovićem, jesu li postojala neka očekivanja koja su se u praksi pokazala sasvim drugačijima?
ISIDORA: Mislim da je uobičajeno za svakog čoveka da pre nego što zakorači u nešto novo ima izvesnu bojazan od nepoznatog. Tako je bilo i sa mnom i ovim procesom. Međutim, to se promenilo nakon nekoliko minuta prve probe. Odmah smo počeli da radimo, intenzivno i predano do premijere, a Kokan nam je obezbedio mogućnost da se osećamo slobodno i sigurno da istražujemo, jer je znao kuda nas vodi i koliko je važno da u tome idemo do kraja. Motivisao nas je i zahtevao maksimum iz probe u probu, na taj način je zaista uživanje raditi.
BOSONOGA: Kakav je tvoj lični stav o pitanju nacija i stalnih tenzija između njih ovdje, na Balkanu?
ISIDORA: Mislim da je suludo ljude deliti na taj način, prosto je nemoguće imati bilo kakvu predstavu o čoveku na osnovu tako širokih odrednica kao što su nacija, vera ili, na primer, boja kože. U vremenu individualizma, gde smo svi stanovnici interneta, gde svako isključivo prema ličnim afinitetima i potrebama gleda, sluša i čita ono što ga zanima i na taj način stvara svoj autentični svet – potpuno je besmisleno svoj ili nečiji identitet svoditi na pitanje nacije. Samim tim, za mene je tragično praviti takve barijere između ljudi koji bi se mogli razumeti i voleti, tim pre što je u ovom slučaju pitanje malih, a ne suštinskih razlika, ako one uopšte postoje.
BOSONOGA: Vjeruješ li da je stav mlađih generacija poput tvoje o ovim pitanjima napredniji ili nazadniji, u kom pravcu se krećemo?
ISIDORA: Ne bih volela da donosim sud o tome, nisam pravila nikakvo objektivno istraživanje, te bi se odgovor verovatno sveo na neki moj subjektivni doživljaj u ovom trenutnku. Mogu da govorim o svom okruženju, gde ima mnogo mojih vrsnjaka koji o tome slično razmišljaju. Mogu takođe da se nadam da idemo ka tome da zbacimo te bukagije, i sa neprocenjivim olakšanjem – nastavimo dalje.
BOSONOGA: Prošle godine, baš negdje u ovo doba, jedan tvoj poznati kolega je iznio salvu kritika na račun vaspitanja i obrazovanja mladih glumaca, a povremeno se pojave druga slična mišljenja. Kako ti gledaš na takav stav pojedinih starijih kolega, a i na kulturne kapacitete mladih?
ISIDORA: Primetićete da ne ljubim generalizaciju. Tako ni u ovom slučaju. Ne postoji koeficijent vaspitanja ili obrazovanja jedne grupacije na osnovu kog bismo precizno znali šta nas čeka u razgovoru sa svakim pojedincem koji je čini. Postoje loša iskustva i predrasude, ali mislim da takva osećanja ne pomažu da nešto bude bolje. Mislim da, kako god bilo, mladi uvek zaslužuju šansu da napreduju i stvaraju.
BOSONOGA: Još od svog profesionalnog debija, nisi zazirala od uloga koje traže određenu dozu hrabrosti. Jesi li imala strah tokom ili poslije tog projekta da bi on mogao da obilježi put tvoje karijere, jer nije rijedak slučaj da glumac nakon prve uloge bude svrstan u određeni “kalup”?
ISIDORA: Ako bi se čovek bavio gatanjem šta bi bilo kad bi bilo i razmatranjem toga šta će ljudi reći, mislim da ne bi smeo da ustane iz kreveta, jer čak i bojler može da eksplodira prilikom tuširanja. Mislim da u jedinstvenoj prilici da budeš na ovoj planeti, prosto moraš sebi da daš šansu da radiš ono u šta veruješ, to zaslužuje svako od nas.
BOSONOGA: Šta te prvenstveno privlači takvim projektima, za koje možeš unaprijed očekivati da će izazivati burne reakcije, i kako se nosiš sa njima?
ISIDORA: Ne razmišljam o tome kako će neko treći da reaguje jednom kad to bude gotovo delo. Opet, i to bi bilo nagađanje. Razmišljam o svojoj reakciji, o tome šta ta tema, lik, ili tekst ili ko zna šta drugo budi u meni. Kakva je moja reakcija? I zašto je to meni uzbudljivo? Zašto želim da budem deo te priče? Ako nađem neke odgovore na ta pitanja, onda je verovatno da postoji bar još neko na ovom svetu kome će to biti zanimljivo.
BOSONOGA: Koje su još, po tebi, bitne stvari u našem društvu na koje ne obraćamo dovoljno pažnje, iako to ima dugoročne posljedice po sve nas?
ISIDORA: Nažalost, ima ih mnogo. Položaj žene u našem društvu, mada i u svetu, i dalje je veoma daleko od idealnog. Od predrasuda do nasilja – spektar je problema sa kojima se susreću. Na tome se radi, ali na tome moramo da radimo svi u svojim kućama, ulicama i kolektivima. Vršnjačko nasilje? Ekologija? Siromaštvo? Nažalost, ponavljam, ova lista mi se vremenom čini sve duža.
BOSONOGA: Koliko zaista pozorište i film mogu da učine da se to promijeni?
ISIDORA: Predstave, kao ni filmovi, ne mogu instant da poprave društvo. Ali, u mraku, tokom izvedbe ili projekcije, mogu da pokrenu na neka razmišljanja. Mogu da otvore neka pitanja, a to je prvi korak ka promeni.
BOSONOGA: Kada bi mogla da biraš svoju sljedeću ulogu, šta bi voljela da to bude?
ISIDORA: Otkad sam shvatila da ne mogu ja da biram, mislim da je to polje moje mašte pomalo atrofiralo. O tome razmišljam na način da postoji nebrojano tema, ljudi, problema i komada koji me intrigiraju. Koji god da mi se dogodi, radujem mu se.
BOSONOGA: Da nisi glumica, u kojoj drugoj umjetnosti bi mogla sebe da zamisliš?
ISIDORA: Volim ples, izrazito. Divim se kostimografima ili dizajnerima garderobe, ali nisam neki crtač, tako da mogu da se zamislim samo kako imitiram nekog dok žvrljkam nekog Čiča Glišu na papiru.
BOSONOGA: Šta je sljedeće što te čeka?
ISIDORA: Nedavno sam završila snimanje druge sezone serije “Ubice moga oca”, te se radujem početku prikazivanja. Počela sam da radim svoju diplomsku predstavu sa kolegama Jovanom Zdravkovićem i Aleksandrom Jovanovićem, i to me veoma raduje. Postoje još neke stvari koje su u svom povoju te o tom – potom.
Naslovna fotografija: Aleksandar Stoimenovski
