Pripremao sam se da pišem o seriji “Senke nad Balkanom”, koja ove nedelje ulazi u drugu nedelju emitovanja. Taman se u mom zasenčenom balkanskom mozgu pojavio tračak svetlosne nade i potrebe da zaoštrim pero, kada sve iznenada prekri davno zaboravljeni i snažan miris! Miris pečenog mesa!
Taj me miris podsetio na čuvenog Banjalučanina, koji je u Ulici Džorža Vašingtona u Beogradu nekada imao ćevabdžinicu. Tvrdio je da mu svakoga dana avionom stižu somuni iz Banjaluke! Zamislite samo takvu formulu u današnjem kapitalističkom neoevropejskom mehuru! Možda je i onomad to bila marketinška sraćka, ali te somune i danas pamtim kao jedinstvene. E, takav miris dođe do mene, i evo me gde sedim i pišem, o čemu drugome, nego o “Mesu”!
Živa vaga
Živo, teško, sočno, napojeno i zdravo, sve da završi u obradi i na kraju servirano publici. Neko kupuje vodeći za uže, a drugi iz kancelarije i na kamion. Svakako mora na vagu, pre konačne sudbine. Dobar kasapin mnogo može da pomogne. Da provršlja po zoni izbora i, uperivši prst, odabere najbolje u potencijalu, a u slučaju “Mesa”, Nikola Kolja Pejaković bira odlučno i odilčno!
Nije Kolja naivan, pa da bira mesinu iz Amerike, Rusije ili sa Novog Zelanda! Te se vrste gaje tamo daleko, i tamo treba i da ostanu. Zašto ih traumirati i prevoziti hiljadama kilometara, a, uostalom, kako biti siguran da će ih ljudi sa ovih prostora uopšte dobro variti? Zato je Koljin izbor materijala, iz lokala, domaći, i sadrži sve ono nad šta se nadvija ovaj novi niz pravila življenja, javno poznat kao tranzicija. Živa vaga je položila i izbor materijala za pripremu “Mesa” je sjajan!
Obrada
E sad, neko voli ovo, neko ono, pa majstor ovde mora imati i veliku širinu, ali i tešku ruku, da povuče crtu preko koje neće preći. Žile, masnoća, da li je i koliko ima, i da li pozitivno ili negativno utiče na recept koji je nameren? Seckati, tranžirati, marinirati i otkostiti komadine, a da se zadovolje svačiji ukusi. Posla je tu mnogo i mora se računati na još saradnika i još majstora i pomoćnika, koji će sav potencijal dobro (ili ne tako dobro) iskoristiti.
Pored Kolje Pejakovića, u sam vrh uskače i Saša Hajduković, mladi reditelj, da ne kažem – glavni kuvar! Pred njim je stravičan zadatak, jer sala puna gostiju ima svakakve zahteve, a on na raspolaganju odličan materijal i mnogo saradnika koje treba motivisati da potegnu. Sreća da je Saša gromkog glasa i oštrog uha, pa je u pravom trenu vikao, a u pravom slušao.
Serija pod nazivom “Meso” novo je jelo iz bratske nam Banjaluke. Potpisano od strane Nikole Pejakovića, meni je bilo dovoljno da ga sačekam na stolu i probam, a upravo sam ga završio u obliku prve epizode emitovane na prvom kanalu Radio-televizije Srbije, koja pored Radio-televizije Republike Srpske potpisuje koprodukciju.
Čak i ono malo što je trejler ponudio, pokušao sam da potisnem. Trejler je lako napraviti bombastičnim i napaljenim. Priča je jednostavna, ali kakva je to bolja od jednostavne? Lomi glavu previše dizajniranim elementima i, eto, već si u problemu da novozelandsku ovcu kolješ i serviraš ljudima sa Balkana, koji te popreko gledaju. Povređeni (propali) fudbaler vratio se nazad na svoj početak i, malo namerno, a malo i slučajno, otvara stara pitanja i zaboravljene odnose. Kafana, porodica, brat u teškom stanju, ćevapi bolji (ili gori) od Mujinih, zatim stari profiteri i siledžije.
Nije “Pobesneli Maks”, ali do đavola, vraga i šejtana, ni ne treba nama takav ovde! Taj neka šara po svojoj prćiji, a mi ćemo ovde po svojim kafanama, fudbalskim terenima i ćevabdžinicama. Neka lepo upadne i pokoja strana banka, koja zdušno i bez rezerve služi da ispumpa efektivu koje je u našim zemljama ostalo, valjda zbog silnih peripetija i sankcija devedesetih. Neka je tu i najlepša cica iz kraja, koja je htela da se švrćne do inostranstva, a bila sa pola momaka iz mesta. Pa trudnoća i mučnina, a neka je tu i demencija stare majke i svi stresovi od pucnjave, snajpera i sranja koja su poput valjka pregazila naše krajeve. Onda i svi ti ljudi koji su morali ubijati da ne bi bili ubijeni, pa se posle našli kao piljari i poštari sa malim platama, ali osvedočeni u besmisao svega, nahranjen rakijom i drogom.
Lokalne fascinacije, težnje i zablude, neka su tu zajedno, jer jedino one čine sve ono što mi ovde jesmo: meso Balkana, pomalo tuknulo po krajevima, ali možda i dalje ukusno, ako se dovoljno dugo opali na ćumuru.
Naša realnost
U prvoj epizodi mirišem “Meso” koje je samo pomalo nagorelo po rubovima, ali ne toliko da bi se moralo ostrugati. Saša Petković i Dragan Radetić ispekli su sliku “Mesa”, rizikujući, ali i profitirajući. Dosta kreativnog mraka, tame, jakih odnosa i dima leži priči na čast u svakom smislu, pa im treba oprostiti neki trenutak koji je manje pečen.
Hrabro i sa ozbiljnim mudima postavljeno, možda je moglo biti doslednije ispraćeno u fazi kolor grejdinga (korekcije). Zaboga, ne zovite više ovaj stvaralački posao “korekcijom”, jer to implicira da je nešto pogrešno urađeno, pa se mora korigovati! Kolor grejding je isto što i finale obrade zvuka, za koji se, volšebno, uvek nađe više novca nego za sliku. Zvuk neko na TV-u i smanji, a slika?! Slika je ono što i dalje čini film, seriju i televiziju. Računajući kako treba raditi, onda Saša Karakaš nosi preveliki teret i kao montažer i kao kolorista, jer u svakoj dobroj kuhinji, kuvar ima pomoćnike, koji imaju precizno podeljena zaduženja. Samo tako se isporučuje vrhunski kvalitet u celom lancu posla, što se vidi i u ostalim autorskim aspektima iza kamere.
O glumcima neću da pričam. Gluma počinje od teksta, koji u ovom slučaju sadrži već navedene prednosti, a mogu se sumirati u dve reči – naša realnost! Rečenice koje govore ljudi koje zaista možemo sresti u životu. Bankarski službenici, porodice prikazanih socijalnih grupa, prijatelji, mladež i “starež”. Govorni jezik, slobodan od seratorskog intelektualizovanja, ali i od preterane zapušenosti žargonom. Takav tekst glumci prihvate i uvežu ga svojim likovima, pa plešu i pletu, dajući najbolje i sebi, i reditelju i publici!
Devet mesnih jela
Prvo od devet jela (epizoda) “Mesa” pojeo sam sa uživanjem. Zanemariću i proglasiti višom silom stvaranja na ovim prostorima sve ono što mi se nije dopalo. To ću uraditi prvenstveno zato što nisam pojeo obrok za koji je neko unapred i pretenciozno tvrdio da će biti najbolji, najveći, najukusniji ili kakav nikada do sada nisam probao!
Nuđeno mi je “Meso”, i “Meso” sam čekao, a dočekao dosta više. Dobro pečeno i u odmerenoj porciji. Jeste ovo bilo samo predjelo, a bez celog voza teško je dati ukupan sud. Ipak, u mirisu se oseća ono što mi je uvek bilo najvažnije. Ljubav! Ljubav utkana u svaki pojedinačni deo stvaralačko-pripremnog procesa. I još pride bez neujednačenosti! Ono što je Kolja započeo, Saša je sa ostatkom ekipe, čini se, do kraja terao i u istom tonalitetu izveo.
Ljudi od “Mesa”
Ljudi koji su se okupili oko serije “Meso” izgleda da rade dobru stvar. Ne volim serije, ali razumem potrebu da se danas sadržaji kidaju na komade. Tako je i sa “Mesom”. Ponekada ga valja pokidati, pa deo baciti u sandučar, zamrzivač, da ostane za kasnije, za decu. Ako je suditi na osnovu prvog jela koje sam probao, sudim dobro i ostajem za stolom, zainteresovan i željan nastavka.
Samo još da bude i nekog pića, da lakše svarimo sve to “Meso”.
Fotografije: YouTube screenshot
