Većina ljudi se seća TV snimka na kome mladić, srednjoškolac, na pitanje novinara šta je kupio na sajmu knjiga, odgovara jednostavno – pljeskavicu! Naredne, ili možda iste te godine, društvene mreže su bile preplavljene osudama i pljuvačinom čitave institucije Sajma knjiga, zato što se štampana pisanija izvesne blogerke prodavala kao alva!
Svi su prevrtali očima, očekujući da se tome nekako stane na put. Pitam se kako? Da li možda formiranjem komisije za odstranjivanje neprikladnog sadržaja? Možda mogu biti obeleženi crvenim trakama oko ruke?! Sve to nekako prođe i ovaj novi, 62. sajam, dođe. Prošao je solidno i bez većih javnih cunamija, a trebalo je biti upravo obrnuto, jer incident koji se dogodio uoči otvaranja nije oslikao gostoprimljivo, intelektualno strpljenje domaćina, već belinu vrata na panju za sečenje glava.
Roman koji sam napisao ove godine je promovisan na sajmu. Zaista radostan zbog toga, pozivao sam ljude da posete štand izdavača, navodeći kada planiram da budem prisutan. Pored većine pozitivnih reakcija, shvatio sam da postoje i pripadnici intelektualne elite koji Sajam knjiga iz nekog razloga ignorišu. Zainteresovan, pokušao sam da odmotam zbog čega, jer zaista sam znatiželjan.
Pjaca grande
Šta to ljudi očekuju od sajamskog okupljanja, koje, u suštini, liči na veliku pijacu (i ja zaista ne vidim ništa loše u tome)? Račvasti jezici govore da je sajam mesto gde ljudi dolaze da budu viđeni, a u srži nisu pravi ljubitelji knjiga. Možda jeste tako, a možda i ne. Ljudi različitih interesovanja žive i postoje, i ne može im se ukinuti vazduh ako nisu postrojili svoje prioritete po nečijem merilu. A, čija su to merila uopšte ispravna?
Ranijih godina su određene TV ekipe išle po sajmu ispitujući posetioce imena pisaca klasika i njihovih poznatih dela, što je besmisleno i na mnogo nižem nivou nego dolazak na sajam nekoga ko ne zna ko je Andrić. Ni na jednom ulazu u školu ne piše da se sve što je unutra mora znati. Isto kao što i na pijaci niko vispren ne kupuje od prvog nakupca, koji ima friziranu vagu i trule jabuke, ali je taj nakupac uvek tu. Neko ko ne zna ko je Tolstoj, pre će to saznati muvajući se po najvećoj knjižari na Balkanu (sedmodnevnoj, doduše), nego po splavu “Duboki udar” ili nekom sličnom zgubidanskom mestu. Zašto mu uskratiti barem mogućnost da se nađe na pijaci knjiga, gde je stari Lav poštovan?
Na ovo se nastavlja problem od koga mi se ozbiljno povraća, a to je otvorena mržnja pop spisateljica, čije se knjige prodaju. Da, prodaju se i prodavaće se, i osim pričanjem o tome što se prodaju ne treba se njima baviti. Tolika mržnja i hvatanje za glavu, snebivanje i lamentiranje, da sve počinje polako da liči na nacional-socijalizam! Vera da je čitav problem u ženi koja je izblebetala neke gluposti i u miniću, dugih noktiju potpisivala knjige, zvuči u najmanju ruku bedno. Dodajem da sam i sam tada bio na sajmu, ali da nisam video ni famoznu knjigu, a ni vajnu autorku. Svi nađemo ono što tražimo, a pričamo samo o onome o čemu želimo.
Vrste gladi
Dete koje je kupilo pljeskavicu i to naivno reklo ispred kamere, da je to jedino što je kupilo na Sajmu knjiga, nije za podsmeh. Možda i jeste, ali samo za one koji se ne udube barem malo u problematiku. Dete je bilo gladno. Ako je novca bilo za knjigu ili za pljesku, odlluka je pala na pljesku! Tako je to čeljade vaspitano i tako razmišlja, jer ni striko, ni babo, ni uča, ni muča mu nije znao pokazati da postoje i drugi oblici hrane!
Nije zato predmet osude, jer ipak se nekim dubinskim instiktom ili sugestijom nekoga iz okoline, on, pljeskavičar, našao na beogradskom sajmu knjiga. Dragi moji, za neke stvari je potrebno vreme, a čitanje i odnos prema knjigama nisu se ubrzali nimalo od vremena kada je započelo njihovo formiranje. Polako!
SS Vafen
Zabrinjava više što se u situacijama u kojima treba biti brz i glasan dela sporo, a u situacijama koje traže strpljenje očekuje da svi čim se ispile znaju ko je madam Bovari! Britka sablja ovakvog tipa osude zatajila je na proteklom sajmu knjiga. Nobelovka Herta Miler (Herta Müller) bila je gošća 62. Sajma knjiga u Beogradu.
Uoči manifestacije, gospođa Miler je na tribini “Logika 29. februara” iznela stavove, kritične i sigurne, o svemu onome o čemu joj ni otac u SS jedinicama, ni život u Rumuniji, a ni Nobelova nagrada ne daju pravo da govori. Ova žena, može biti, ima šta da napiše ili kaže, ali povrh svega interesantno jeste šta se dogodilo sa digitalnim paradajzom koji je poleteo prema pljeskavicama, lažnim spisateljicama i ljudima koji dolaze na sajam bez predznanja o klasičnoj književnosti? Sve maske intelektualne smirenosti i demokratije, kojima je u javnosti odbranjen ovakav nastup, padaju u vodu.
Publika i javna reakcija pokazali su samo jedno, a to je da smo stavili glavu na panj, otkrivajući beli vrat. Pred kim smo to učinili i zbog čega? Zaslepljeni zlatnim odsjajem medaljona Alfreda Nobela? Pritisnuti SS čizmom, kojom je frau Herta zgazila vratić koji smo tako zdušno namestili?
Nevažno, mi smo ipak ostali više nego nemi na nešto na šta ne bismo smeli, a pogotovo ne u svetlu institucije događaja kakav je Sajam knjiga. Nije bitno što sajam sliči pijaci. Nije bitno što se Herta izrazila, to je njeno pravo. Bitno je to što se sa naše strane nije niko zvanično oglasio, a brojevi lajkova, šerova i hejtova bili su proporcionalno manji od onih vezanih za pljeske i lažnu publiku!
Valjda svi gledaju svoja pijačno-sajamska posla, pa vele da i pored lažnjaka pisaca, lažnjaka ljubitelja, sajmu pripadaju i lažnjaci strani pamfletisti, okićeni zlatom Alfreda Nobela kao zalogom apsolutne istine! Jedino što ti pamfletisti na to i računaju, pa se sakriju i umešaju u masu i polako, ali sigurno, od stare dobre pijace naprave šoping centar, da ne kažem šoping mol, u koji posle donesu i pravila koja njima vrede – jače, bolje i jednakije nego nama!
Naslovna fotografija: Goran Vrhovac / Shutterstock
