Ljubitelji umetnosti kukaju kako u um(j)etničkom izrazu nema više identiteta! Sve se pomešalo, škole su se sjedinile zbog globalizacije i bla, bla, bla.
Drugi trube kako o umetnosti nema šta da se uči. S tim se rodiš ili ne! Takav virus se može proširiti i na obrazovanje uopšte, pa će svi vikati: “Jebi ga… il’ se rodiš k'o čovek ili ne!”
Da li onda da ukinemo učenje i obrazovanje, i da sve prepustimo… ni sam ne znam čemu! Slučajnosti? Astrologiji?
Edukacija korena zla
Dovoljno dugo pokušavam da prenesem sopstvena iskustva drugima, da počinjem da shvatam koliko je učenje veliki i nepoznat prostor, u kome sva poznata znanja dobijaju drugačiji oblik.
Metamorfoza koja učini da se u glavama i učitelja i učenika permanentno stvara jebena konfuzija. Sve to je usložnjeno kada nekoga probate da naučite da nešto stvori, a ne samo da izračuna algebarski izraz. Posebno varničenje događa mi se kad, oko neke konkretne suštine, neko od učenih postavi pitanje: “Profesori, kako ste znali da će biti tako?”
Možda sam i ja imao takva pitanja, ali mi nije padalo na pamet da ih izgovorim. Pošto je ovo bilo upućeno meni, morao sam nešto da odgovorim. Rekoh: “Nisam znao! Pretpostavio sam. Iz iskustva!” Oči učenika trepnuše i bez očekivanja počeše da fokusiraju, blizu, pa daleko, pa opet blizu, pa daleko. Uspeo sam! Ovaj put, poen je za mene. Prodao sam iskustvo pravoj strani i za dva mikrona pomerio čovečanstvo negde.
Preokret generacija
Matori su uvek imali seratorski stav, da je u njihovo vreme sve bilo strože i kvalitetnije. Ne prihvatam ovu ideologiju, možda zato što sam još uvek blizu strane onih omalovaženih. U poslednje vreme, postepeno počinjem da dobijam želju da isto to počnem da propovedam, jer valjda prelazim na drugu stranu. Grizem sopstvenu pesnicu, pokušavajući da razumem gde je i kada nastupio taj preokret.
Čovečanstvo sve više ima, ali i sve više ruši sopstvenu svest o tom intelektualnom imetku. Kako i zašto? Ovde rasprava može otići u hiljadu smerova, što i jeste problem, jer se onda lako zaboravi zbog čega je uopšte i počela. Teoretičari zavera, ugnjetavanja, pogrešnih ideala, niskog morala i slično. Svi će delom biti u pravu, a delom ne. Gledano sa nekog makro nivoa, mora postojati nekakav kamen koji udara, barem maglovitu granicu između svetova. On uvek postoji, samo što nismo dovoljno pažljivi da ga uočimo.
Novo vreme?
Prosečan učenjak današnjice permanentno je priključen na kosmičku mrežu. Možda ovo romantično ime više ima veze sa nekim naučnofantastičnim filmom, ali stari dobri internet i jeste upravo to. Budimo realni, on nudi informacije, dokle naša shvatanja kosmosa stižu.
Korisnik ukuca ključnu reč i na ekranu dobija: hiljade stranica teksta, slike visoke rezolucije, reprodukcije umetničkih dela, inserte iz filmova u najvećoj mogućoj rezoluciji. Shvatanja čovečanstva sumirala su se u ovaj digitalni konglomerat. Lako se uočava da niko ništa više ne radi, a da toga nema na internetu! Doktorati, magistrature, prepričana književnost, skraćeni filmovi, odigrane igrice i još pregršt komentara, mišljenja i stavova vezanih za sve navedeno. Sve je dostupno, treba samo sedeti i učiti, učiti i samo učiti! Gde onda, u svom tom savršenstvu, leži problem?
Problem vremenskog nepoklapanja
Posmatram mlade kako dolaze do znanja. Uz otvorene laptopove, drže telefone i skidaju sadržaje u količinama koje nisu primerene vremenu. I sam nasedam na ponuđenu zamku, ali valjda zbog nekog unutrašnjeg osećaja, vučem ručnu kočnicu i pokušavam se ubedim da nije poenta u količini obrađenog. Kvalitetnije je i udubiti se u nešto posebno prepoznato kao važno. Zvoni mi rečenica koju sam nasledio od mojih predavača.
“Ne uči se gledanjem velikog broja filmova. Uči se gledanjem istih filmova ‘bezbroj’ puta! To je ono što brusi oko i um.”
Bilo da je reč o dobrim ili ne tako dobrim primerima, ponavljanje je majka učenja. Internet i ta brzina koju on nudi u indeksiranju i dohvatanju raznovrsnih sadržaja retko nas ikada vrati na isti sadržaj drugi put. Daje krila za let brzinama kojima mi teško da nešto možemo shvatiti, naučiti i zapamtiti. Reference, fusnote, povezani članci i ostalo, otvaraju eksponencijalan broj mogućnosti, koje je moguće sagledati.
Mutanti žderači
Sve možemo, sve imamo, a šta ćemo sa tim? Uzećemo sve i smešati u jedan kalup nepoznatog oblika i onda prosuti tu amorfnu kašu. Pošto smo pročitali da je “beskorisno što emocije pokreće” nazvano “umetnost”, onda smo valjda i mi neki umetnici! Umećemo, valjda, da umetnemo kašu u kalup!? Iz te kaše dolaze zli mutanti, koji će nas preplaviti svojim bezličnim kašastim telima, stvorenim od svega ponuđenog. Kalup uvezemo od nekuda. Kupimo neki koji mislimo da se dobro prodaje, pa onda natrpamo lokalni sadržaj i – evo! Ljudi imaju šta da vide i čemu da se dive! Jedni će kriviti publiku što traži sadržaj. Drugi će kriviti stvaraoce, što nude sadržaj, a ko je stvarni krivac?
Ko i kada?
Pravog krivca nije moguće odrediti. Rezultati današnje konfuzije jesu upravo okolnosti koje su mnogo šire od pojedinca. Ko se i da li uopšte može suprotstaviti? Možda i može, jer postoji jedan delikatan deo u formiranju naših misli. Period koji burno traje više godina u životu svih nas i koji se zove vaspitavanje i obrazovanje! E, tu beše naše poslednje utočište, da čujemo, shvatimo i prihvatimo da nije sve crno i belo, i da se obrazac ponavlja. Svi mlađi misle da stariji mnogo seru, a stariji da je bilo bolje u njihovo vreme i, kada bolje razmislim, to je u redu. Bitno je samo da ni jedni ni drugi nikada ne odustanu i balans će opstati večno.
Stariji će vući mlađe, a mlađi će kroz poricanje dolaziti u pozicije da shvate i vrlo brzo će se naći sa druge strane. Mada, čini mi se da danas konopac prelazi na stranu mladih, naivnih i besnih, ne zato što znaju više ili podižu veću buku, već zato što se stariji povlaće, prestajući da veruju da je ovakav balans preko potreban.
Mislim da nije!
Naslovna fotografija: Willrow Hood / Shutterstock.com
Fotografije: Shutterstock.com
