Stid zbog uživanja ukorenjen je u društvu toliko da ga retko preispitujemo.
Guilty pleasure, tj. zadovoljstvo začinjeno osećajem krivice, uzelo je maha i ne može mu se stati za vrat. Narod, naročito mlad, čak organizuje i “guilty pleasure” večeri, koje podrazumevaju kolektivno samopostiđavanje muzikom koju inače ne priznaju da vole. Naravno, ne postoji samo “guilty pleasure” muzika. (Zašto se tu zaustaviti?) Ima toga u gledanju serija i čitanju knjiga, u suštini u svemu o čemu se razgovara u društvu koje bi neki aspekt uživanja osudilo.
Dok sam proučavala ovo pitanje, nametnula mi se podela na tri čitanja: čitanje radi konzumentskog zadovoljstva, čitanje radi elitâ, i eruditno čitanje.
Čitanje radi konzumentskog zadovoljstva, ili kako je u narodu poznato — čitanje “da prođe vreme”, ne poznaje pojam krivice zbog odabira štiva. Čitači koji ovo čitanje praktikuju ne bave se nagradama, osim uzgred, niti se potresu ako neko iz druge grupe u prevozu ili na društvenim mrežama digne obrvu na knjigu koju trenutno proždiru.
Čitanje elitâ radi, ili kako se često ispostavi — pokondireno čitanje, jedino je oslobođeno promišljanja o kvalitetu čitanog. Jer, kvalitet je već ocenjen od strane autoriteta. Čitači koji gaje ovu sortu trude se da i drugima nametnu imperativ čitanja isključivo klasika i(li) isključivo NIN-ovaca, duboko uvereni u ispravnost tog pristupa, jer tu nema mesta grešci. Dogodi se da jedno nagrađeno delo bude slabije od drugog, ali nikada ne bude slabije od nenagrađenog. Nenagrađena se, naime, ne čitaju. Nema se vremena, namere, smisla.
Poslednje, (ne)srećno eruditno čitanje, ili kako sam ga u radnoj verziji nazvala — međučitanje, ono je čije čitače muči guilty pleasure.
Ti čitači od puberteta svoje čitalačkosti, uglavnom od nastavnika, ali i od vršnjaka koji pripadaju drugoj grupi, uče da nešto treba čitati kako bismo se “ukulturili”, a da se nekih štiva, prosto, neosporivo, treba stideti. Omakne li im se međ’ Krležom i Andrićem neki Sidni Šeldon (Sidney Sheldon), prepadnu li se Vulf (Virginia Woolf) i Olujić od neočekivane Nore Roberts, brže-bolje se tome mora naći opravdanje. Nedobog da vas neko od kulturnijih poznanika vidi s “Tračarom” u autobusu ili (još grđe) kafiću, a vi nemate spremno: “Ja to iz fenomenoloških razloga”.
Za potrebe ovog teksta, sprovela sam anketu među ljudima u jednoj knjižari i jednoj kafani. Na pitanje “Šta vam je guilty pleasure?” svi su imali spreman odgovor: “Ljubav u doba kokaina”, Marko Vidojković, “Kupoholičarka”, “Vampirski dnevnici”, Gijom Muso (Guillaume Musso), Nikolas Sparks (Nicholas Sparks)… sve sami bestseler autori i naslovi popularni među čitačima prve vrste. Jedan ispitanik rekao je da nema pravo guilty pleasure štivo, ali ne bi voleo da ga vide sa Šešeljevim knjigama. Posebno interesantan odgovor dobila sam od čitača koji je, kaže, dao sve od sebe da u prevozu niko ne vidi (živopisne) korice “Plavušine dileme” Teofila Pančića, da slučajno ne pomisle da je u pitanju “laka literatura”.
Dobrano sam se zamislila.
Pre anketiranja sugrađana, imala sam maglovitu predstavu o položaju knjiga koje se prodaju “na kilo” prema knjigama koje se kupuju “na metar”, ali nisam znala da je situacija toliko… tragična. Umesto da dobijem odgovore, ostavljena sam sa pitanjima.
Da li je u želji da ispuni očekivanja autoritetâ čitač iz zadovoljstva postao čitač iz obaveze — da odgovori na (ne)eksplicirani propis o čitanju Nobela i NIN-a (jer to je košer, halal i elitougodno, a ostalo je ili nevažno ili sramno)? Zašto nam je potrebno da naglasimo da nam je neki autor, žanr ili tema guilty pleasure, pre nego što priznamo da smo upoznati sa njim? Zašto smo i kome dali za pravo da odredi šta je prihvatljivo držati u biblioteci koja se vidi kad dođu gosti, a šta treba kriti u drugom redu ili drugoj sobi?
Ne osporavam postojanje univerzalnih vrednosti, univerzalne su s razlogom. Ali, njihovo postojanje ne sme poništiti knjige koje ih ne obrađuju i ne nose: nije knjiga bezvredna zato što nije vredna svima.
“Guilty pleasure” je konstrukt. Raskonstruišimo ga!
Naslovna fotografija: Shutterstock.com
