Balkan. Mnogi su ga nazivali, etiketirali i davali mu različite poetične i ne tako poetične epitete. Zemlja meda, krvi, anoreksije i ko zna čega sve ne, što istorija vrlo ubedljivo pokazuje.
Ipak, Balkan, barem kao reč, mene nekako podseća na… kombinaciju, mešavinu… na bal i na Kan! Na ples… neki ples, vrlo iskren, ali jednostavan. Skoro kabaretski. Svaki šou takvog tipa mora da ima i nastup kan-kan plesa. Šljašteći kostimi, miris duvana, a onda muzika i gomila ženskih nogu vinutih u visine. Sve otkriveno, a u stvari zabašureno, i još se završi bez većeg razvoja. Skoro da, pored nogatanja, ničega tu nema osim senke koja prekriva okoliš pozornice.
Nakon četiri epizode serije “Senke nad Balkanom”, zvonki Žak Ofenbah (Jacques Offenbach, kan-kan) i dalje nadjačava ponuđenu kompoziciju. Možda zato što u svakom kabaretskom programu sve manje-više bude vidljivo već kod prvog koraka, ili zbog toga što se stvari pomeraju, ali bez većih promena. Te četiri epizode ne daju mnogo precizniji uvid u širu sliku o seriji, osim što pokazuju da se nigde dalje ne ide od prve. Željno očekivana i duga kao igrani film, a nejasna kao svaka prva epizoda nove serije, svakako iznenađujuća i, na kraju, vrlo teška za opisivanje.
Prva epizoda “Senki nad Balkanom” donosi susret sa novim svetom i starim vremenom, mnoštvo likova nesvojstvenih domaćoj produkciji, ali i grandioznost velikih razmera, koju valja držati za snažan ular da ne izmakne. Svojstveno Balkanu, ne bi sve bilo kako treba da se i oko ovog šoua nije napravila podela “na smrt”. Dok je jedni hvale, vezanih očiju i zapušenih ušiju, drugi prelistavaju istorijske spise, tražeći nedoslednosti istorijskog konteksta. Koještarija svojstvena Balkancima koji gledaju kan-kan, jer niti je sve što uključuje ženske noge u vazduhu ples, niti je svako napisano slovo činjenica za istoriju.
Beograd malo poznat
Previranja nakon Prvog svetskog rata, kao uvod u raspad Jugoslavije, jesu tabu tema koju niko nije smeo da čačka, barem do sada. Čast autorima za izbor. Konačno razmicanje mračne senke iznad jednog istorijskog trena. Trauma skoro tri vezana rata, kroz koje je Srbija prošla, ostavila je krvavo-blatnjavu fleku koja zaudara na hašiš. Sa četvrtinom stanovništva manje, masom vojske koja je branila državu, a sada džedži gladna po ulicama, pridodajemo još i gomilu belih Rusa, koji su pronašli utočište u novostvorenoj Kraljevini SHS. Interesantno društvo koje nastavlja svoje gmizanje prema evropsko-građanskim tokovima.
U ovo divljezapadno okruženje, koje teče ka još krvavijem sukobu i građanskom ratu, smešta se radnja “Senki nad Balkanom”. Tu negde okida prva kljusa, postavljena pred “Senke”, a iz njenog jezivog škljoca zvoni još mnoštvo pitanja.
Da li je ovo priča o malima koje gaze veliki ili o velikima koji gaze male? Da li je ovo vestern ili… šta drugo?! Razumljivo je da nemamo uvid u celinu, ali nakon četiri epizode, već bismo morali da naslutimo pravac ili barem stil. Za čas i po trajanja prve epizode, odmota se toliko paralelnih likova i radnji da nastane solidna konfuzija, a naracija može da krene u bilo kom pravcu.
Možda je to moderno i svojstveno ponekim serijama koje gledamo na netu i na kablu, ali to nije garant da je dobro. Zabrinjava što se ova tendencija nastavlja, pa se neki od likova i potencijalnih veza pomalo i hlade. Radnje jesu prepletene, mada dosta predvidivo. Sa tolikim brojem zanimljivih likova, mreža zapleta je svakako morala biti gušća i naklonjenija trileru i nepoznanici. Možda postavljena tesno uz inspektora Taneta, sjajnog i nesnađenog lika, koji se obre u jezivilu dna flaše i nečeg mnogo većeg. No, naklapati je beskorisno, s obzirom na to da je pred nama priča koja, uz sve svoje, mora ostaviti nekakav širi utisak.
Utisak
Nad utisak o “Senkama”, nadvija se pozamašna senka. Ona se nadvija nad mnoge projekte savremene domaće produkcije i, po svemu sudeći, lebdeće nad Balkanom još dugo. Pokušaću da upalim svetlo, barem postavljanjem pitanja – zašto? Zašto serija ovakvog značaja i potencijala nema bolji hohglanc? Visoki sjaj, koji zaslužuje od prve do poslednje faze! Nije potreban? Oh, da, svakako da jeste. Sjaj je u ovoj branši deficitaran, a čak ni od viška glava ne boli. Ovde posmatramo plodnu teritoriju, na kojoj se može sagraditi čitav svet, koji malo ko poznaje.
Zašto onda i sve što ide ispred, paralelno i nakon ne bude, podrazumevano, odlično?
Otkriva se da glancarica nedostaje u mnogo čemu. Sežući od naslovne špice, preko glumačkog izraza, sve do kompletnog vizuala. Likovi koje gledamo šareni su u izrazu. Ništa loše nema u tome da se jedan arhaični svet tretira u maniru modernog izraza, ali neka to bude dosledno i potpuno. Neka taj koncept prate i drugi autorski postupci. Neka bude igre sa usporenim vremenom, tzv. sloumoušn uglovima snimanja i kadriranja, ali i sa kostimom, a onda sve rediteljski uvezano u celinu.
Na određenim deonicama deluje da smo u dva, ili nekada čak i u više svetova, koji se haotično smenjuju. Tada se bez potrebe budimo i ustajemo iz očekivanog mračnog sna. Sam naslov navodi na očekivanje da bi sav onaj blatno-krvavi svet žudeo za još dramatičnijim identitetom.
Tama je moćan saveznik, koji je ovde mogao biti na strani, a istina je da nije. Manje može biti više, a određene komplikacije koje počinju u domaćim produkcijama sa slovom E(poha), mogu da budu olakšane. Zašto onda ne sakriti, ukloniti, zadimiti, zasenčiti i kontrastom predstaviti celokupan svet ovog mračnog periodu? Na taj način sve željene blistavosti bi došle do izraza koji im sa pravom pripada. Nije isključeno da bi i stilizacija na neku drugu stranu takođe funkcionisala.
Hašiš žurke, svojstvene visokom društvu tadašnjeg Beograda. Animir dame, svileni korseti, čarape i sve ono što se može ugurati između opanaka i ostataka art dekoa, dragulji su kojima treba dati zasluženo. Naslućena perverznost bi na ovaj način zablistala kako skoro nije u domaćem izrazu. Neobjašnjiva šlampavost u doslednosti, kao i u postprodukcionim efektima, zaista nema opravdanje, jer je takođe reč o aktivnom činiocu ukupnog utiska, a na kraju utisak ostaje u srcima publike i iza svih stvaralaca.
Ma… važna je gledanost…
Slične stranputice spadaju u adute, koji bez potrebe prekrivaju svaki argumentovani razgovor o kvalitetu. Istina je da je na kraju današnjeg puta samo profit i put do njega. Ispravno, ali samo do mere do koje kompas stvaralaštva neće izgubiti svoj izvorni smisao. Ako je adut da do sada nismo ništa slično videli, onda to stoji. Svakako je da nismo videli toliko golih dama koje puše nargile. Nismo videli blato mračnih predgrađa i beskrupuloznost ljudi koji su svoje živote poklonili otadžbini, koja im je kasnije okrenula leđa.
To će možda stati u rang postojećem (ne)kvalitetu sela, baba, češljeva, pasa, laveža, trica i kučina, ali samo tome, ako se ovoliki trud potegao, a onda pustilo niz vodu obavezno edukovanje publike kroz pomenuti visoki sjaj, koji se, pre svega, gradi kroz detalje. On bi doneo nove reference, za sve one koji će se latiti nečega nakon ovog trenutka. Tome svi stvaraoci treba da streme bezrezervno i bez kompromisa.
Istina je da “Senke” nisu uspele da rascepaju oblak koji se u novije vreme nadvija nad domaće stvaranje, iz nekoliko razloga. Nema smisla osuđivati istorijsku tačnost, što se događalo u prvim reakcijama. Istorija jeste nešto što je zapisano, ali ovo je ipak samo autorska vizija, koja ima svako pravo da od istorije odstupi u meri ukusa, što ovde i jeste slučaj.
Sa druge, stvaraoci nemaju pravo da odstupe po pitanjima, ma koliko sitna bila, koja se tiču ukupnog utiska i zanatskog pristupa, a jesu. Kako?
Poput kan-kana, uredne i zgodne igračice su skakale ispred nas, a zatim pobegle iza scene. Još su bez nužne glazure, koju ovakav vid nastupa zahteva. Miris duvana, krvi, hašiša, bola i patnje je tu, ali samo u želji, a ne na način dostupan stvaralaštvu. Narativom, dijalogom, slikom i zvukom se moralo mnogo više, jer kroz kablove do TV prijemnika dolazi samo to, ništa više i ništa manje.
Želeti i tražiti više i bolje, na ovim prostorima često je propraćeno bunom i napadom, jer napad kao odbrana i jeste svojstven ovim prostorima. Nad Balkanom je, izgleda, ipak nadvijena senka koja sve to sakriva.
Ko zna koliko će tamo ostati?
Možda dok je sami ne primetimo i pomerimo ili je prihvatimo i ispratimo do crnila u kome i jedna sveća znači kao sunce.
Fotografije: Senke nad Balkanom promo / Facebook
