Mnogo puta nas je uplašio i naljutio. Smarao, nasmejao i zavodio likovima koje je od srca branio. Jednom prilikom nas je sve zapanjio, postavljajući neprimereno visoke kriterijume nad domet glumačke igre.
Skladno svim mešavinama emocija koje je pokrenuo kod publike i javnosti, reakcije na njegovo najavljeno povlačenje izazvale su različite efekte. Dok neki uz uzdah to prihvataju, drugi izbacuju ostatke nesvarene hrane iz sebe, prolivajući da je to običan marketinški potez kakav znamo odranije i da je sve to pripadajuće smeće današnjeg šou biznisa. Najavljeno još tokom leta 2017. godine, njegovo povlačenje iz sveta javne podele emocija dolazi ponovo u prednji plan, približavanjem ostvarenja P. T. Andersona pod nazivom “Phantom Thread”.
Pogađate, naravno, reč je o Danijelu Dej Luisu (Daniel Day-Lewis).
Očekivano je da prosek ima prosečno nizak nivo razumevanja natprosečnih. Danijel Dej Luis svakako iskače iz tog proseka, nevažno je na koju stranu. Barem iz tog razloga trebalo bi mu dati šansu da sam odluči šta mu je činiti. Komentatori “socijalci”, misleći da svojim lajko-tvito-mišljenjem zapravo utiču na svoje avataro-heroj-težnje, neka se uzdrže od naklapanja i puste da ponešto promakne bez njihovog komentara.
Dubinska transformacija ovog čoveka, koja seže sve do najtananijeg telesnog izraza, zaista jeste uvek vezana za uloge koje potpisuje samo ime. Pored broja socijalnog osiguranja (ekvivalent JMBG-a), to i jeste jedino zajedničko u svim filmovima u kojima Dej Luis nudi svoju dušu garniranu na tacni, jer umesto đavolu, on je prodaje đavoljoj publici, koja će ga zbog toga voleti, mrzeti, plašiti se, ali ga i potceniti, uverena da je to što radi jednostavno i ne tako bolno.
Za čoveka koji kaže da oseća neprijatnost svaki put kada vidi svoje lice na posteru za novi film ili koji nakon pristanka da glumi prvo mora da pobedi talas sumnje u to “da li to uopšte može”, Dej Luis deluje nenormalno uverljivo u svojim nastupima. Preciznije, do jaja uverljivo, jer se često dogodi da glumci pored njega deluju kao neka nevešta trupa, koja se skupila oko pravog lika, kasapina, koji iz hobija glumi npr. vođu bande iz Njujorka.
Ko se malo dublje unese u ritam njegovog javnog nastupanja, broj ukupno datih intervjua i otkrivanja detalja privatnog života, uočava da je Dej Luis uz dovoljno vremena i sam proživeo određene živote i sve ono što uz njih ide. Možda ima poteškoće da gleda sagovornika u oči, ali je zato predano učio da bude mesar, bokser ili čak živeo u divljini celih šest meseci, tragajući za tim mnoštvom nevidljivosti koje filmsko oko, na radost publike, učini vidljivim. Navodeći da se svaki put nakon “skidanja” sa uloge i “otkidanja” od lika teško emotivno sabirao i oduzimao u depresiji, i do šest meseci dugoj. Nedavno je jedan od slično aktivnih glumaca, možda baš ovakav ekstrem, platio glavom, “skidajući” se sa svoje brilijantne predstave Džokera, a poznajemo i primere da i drugi performeri svesno ne napuštaju svoje uloge, čak ni izvan filmskog seta, sve kako bi održali željenu snagu izraza.
Mogu li se ovakvi ekstremi uopšte i nazvati glumom ili nekim drugim imenom? Ima li mesta realnosti koja je još realnija na filmu koji tone u sve veću naivnost ili nerazumljivost? Da li su nam, kao površnom društvu, koje rado i spontano zanemaruje finese, uopšte potrebni glumci koji će ovako složeno i duboko ocrtavati svoja odabrana, druga lica? Drugim rečima, da li ih zaslužujemo?
Iskreno i duboko divljenje jednog dela publike govori da jeste. Zaista, jeste za pamćenje osećaj da lik na ekranu počnete da zasipate iskrenim i realnim emocijama. To je potvrda zaista dobrog i kvalitetno obavljenog posla, koji ne može proći neopaženo. Događa se, tu i tamo, kada se slože napisana uloga, naklonost i rediteljska dozvola da se prihvati nešto više, da neko obavi brilijantan stvaralački zanos, ali koliko često?
Kod Danijela Dej Luisa – gotovo uvek!
Poznat kao neko ko bira u šta će se upustiti, ostajući nesiguran da li je doneo dobru odluku do samog kraja, ovaj glumac sve svoje sumnje je lečio (i leči) vrlo jasnim begom iz stvarnosti života šou biznisa u istinsku stvarnost. Petogodišnju pauzu između “Boksera” (“The Boxer”) i “Bandi Njujorka” (“Gangs of New York”) proveo je baveći se obućarskim poslom. Blago podrugljivo posmatran zbog toga, objasnio je da se u manuelnom radu sranje koje neko napravi odmah vidi. Nema mnogo prostora za mišljenje da li je nešto dobro ili nije.
Usidren na ovakav način, čovek verovatno stvori sebi prostor da se odmakne od zupčanika koji melju meso, kosti, misao i sve što uz to ide. Izbor projekta, kontrolisana nesigurnost u njegov ishod, ali samo u svojstvu stimulativne mere, i gotovo monaška priprema svake od duša Danijela Dej Luisa, rezultovala je performansima kakve ćemo zauvek pamtiti. Njima će mnogi težiti, sa više ili manje uspeha i, nadajamo se, srećnijim ishodom od Hita Ledžera (Heath Ledger).
Stičem utisak da sa najavljenim povlačenjem ovog velikana pada zavesa na jedan komad vremena i jedan način ostaje polako samo u sećanjima. Sigurno je da nisu svi, niti razumeli, niti cenili ovako specifičan pristup stvaranju. Ipak, prisustvo i saznanje o savremenicima ovakvog kova, svima iz posla nametalo je barem okvirni etalon. Kada ovakvi ljudi odluče da se povuku, jer su doprineli koliko sami osećaju da su mogli i želeli, u vazduhu se oseti zaboravljeni miris časti i umerenosti, kao i iznenada probuđene svesti o njihovoj veličini. Povlačeći se ili nestajući, oni ostave scenu javnog izraza buldožeru proseka, koji je gonjen u beskraj novcem, slavom i taštinom. Ostaje nam da se čudimo i plašimo, ali ne likova sa ekrana, već senki koje nas pohode u stvarnom životu.
Malo je verovatno, iako je snažno spekulisano, da će se sve ovo izjaloviti i da će Danijel Dej Luis otkriti da je celokupna priča o povlačenju samo marketinški trik ili još jedna od njegovih pauza. Možda i hoće, i dobro je ako je tako, zato što ćemo u tom slučaju posvedočiti još nekom blistavom performansu. Svi oni koji će pokušati da se naslade uspehom svoje vizije marketinškog manevra, unapred neka odjebu. Ovom čoveku treba dati pravo koje svakome od nas sleduje.
Da se predomisli, ako to poželi.
Nama ostaje da sačekamo njegov oproštajni nastup i uživamo.
Fotografije: IMDB
