Piši ono što znaš.
Piši ono što te tišti.
Piši ono što traži da bude napisano.
Vladimir Lazović je, po savremenoknjiževnom računanju vremena, gotovo drevni fantastičar. Obožavatelji ga zovu i ‘pukovnikom žanrova’ i ocem pojedinih podžanrova u nas.
Boris Mišić je okruglo 20 godina mlađi, na početku svog žanrovskog traganja i gnežđenja u fantastici.
Iako bi se moglo pretpostaviti, uticaja jednog autora na stvaralaštvo drugog nije bilo, a ni direktnog kontakta, sve do susreta na forumu Znak Sagite, čija je posredna posledica ovaj tekst, budući da sam tako dobila priliku da pročitam dve priče koje su me podstakle na razmišljanje. Mogla bih se još raspisati o blagodeti digitalnog doba, ali ostavimo to za neku narednu priliku. Zadržimo se na konkretnim pričama i njihovoj ovozemaljskoj podlozi, tj. uticaju jednog ‘velikog vremena’ na nastanak dveju priča iz ‘malog žanra’ — “Preko duge” Vladimira Lazovića i “Noćne straže” Borisa Mišića.
Naime, oba autora ukorenjuju svoju alternativnu i fantastičnu istoriju u ratnim lokalitetima, crpeći iz iskustva i nasleđa mračnih devedesetih, onih o kojima se ne priča.
“Misliš li da ima još ikog u Bosni ko se smrti plaši?”, pita junak pripovetke “Preko duge”, sekući kroz prvostepenu, sagovornicu iz teksta, jednom, i kroz čitaoca, kao drugostepenog sagovornika, svim ostalim stranama tog upitnika.
Književno delo ne mora biti deklarisano kao socijalno ili ratno da bi se u sebi tako opredelilo. Lazović i Mišić tek su dva primera da i u pisanju fantastike, kao ‘lakog’ žanra, trauma rata (lična i nacionalna) zaokupljuje autora, zauzima prostor u tekstu i podtekstu, probija da se izrazi u slikama onostranog, u metaforama, u aluzijama, u potisnutom kriku i naizgled naivnom pejzažu.
“Noćna straža” za temu bira konkretno, blisko, domaće onostrano, onostrano kao posledicu ovostranog. “Preko duge” rat na Zemlji slika kao odraz poslednjih dana pred Ragnarok, uzima onostrano kao uzrok ovostranog. Na različite načine, ove dve priče i autora i čitaoca suočavaju sa istim problemom kolektivne krivice, nudeći na kraju opet različita rešenja.
Centralne ličnosti obeju priča, Miroslav i Mitar, prvi put se pojavljuju u ulozi stražara, u noći, na vejavici. I Miroslav i Mitar na rat gledaju kao na nešto po slučaju svoje, iako su svesni prošlosti i mehanizama koji su ih doveli do tog stražarskog mesta. Nije teško prozreti narativ koji zaklanja stvarne prelome u svesti autorâ, koji kroz fantastiku pišu ličnu istoriju, intimni sukob vojnika i čoveka.
U priči “Preko duge”, Miroslav se žrtvuje, figurativno ugrađuje u temelje vremena i mita. U “Noćnoj straži”, Mitar biva za kaznu uzidan u ruševine stražarske kuće, koja je u ranijim godinama rata bila mesto pokolja civila. Iako sam u tome nije učestvovao, iako je to bilo pre njegovog vremena, ipak je deo njegovog nasleđa i stoga deo njega. Miroslav nije odabrao vojnički poziv, bio je bukvalno pozvan od strane bogova rata. Iako to nije njegova vera, vezano je za njega i teritorijalno i po službi, jer on je ratnik, u Bosni, i nosi nasleđe svih ratnika i teret nesrećne geografije.
Motiv ‘dodeljenih uloga’, ‘koje svi nosimo celog života’, značajan je za razumevanje mentaliteta naroda ograđenog od kritičkog mišljenja, ne samo u literaturi.
Mitar iz „Noćne straže” prihvata dodeljenu ulogu, nevoljno, pa oberučke, kad se uloga sama od sebe preinači. Miroslav odlučuje da svojim delanjem/nedelanjem (u zavisnosti od ugla) preinači dodeljenu ulogu u onu koju želi da odigra. Njegov postupak se može čitati kao vid dezerterstva, kao najekstremniji antiratni čin: on odbija da bude slavan u ratu, jer ima cilj da rat zaustavi. To se može ispunjenjem misije za eliminisanje uzroka sukoba ili saniranje posledice, ako su uzrok i posledica različiti. Sumnja u smisao preobražava se u sumnju u potrebnost konkretnog rata. Mitar je zahvalan što ima priliku da stvori život na mestu koje ga za sam taj čin kažnjava, suočen sa naličjem vojnikovanja. Miroslav u porodici pronalazi snagu da, odrekavši se porodice, spasi svet.
“Ako ne veruje jedan, mogu se pojaviti i drugi, i odbiti da igraju uloge. I lepo postavljene kulise za Ragnarok mogu se srušiti, i stvari mogu ispasti… drukčije.”
Ragnarok na (onu) stranu, ili uzet kao metafora, ili kao hiperbola ‘bratoubilačkog’ rata, ova rečenica predstavlja stvarnu bojazan onih koji ratove započinju. Koliko bi, realno, istorija bila drugačija da smo se na vreme naoružali kritičkim mišljenjem?
Koliko bi nam istorija bila drugačija da smo kao narod(i) vakcinisani protiv fatalizma?
Naslovna fotografija: Pixabay.com
